Школски гласник

Бр. 16.

Стр. 283.

пад случајних, релативних, несавршенпх, пролазних н ограничених ствари, схватимо Биће нужно, аисолутно,* савршено, вечно и бескрајно, Биће које је узрок узрока, ириицип норетка у васиони и иринцип добра у савести. Природа И порвила угаа. — Пошто је ум дефинисан, преостаје да се запптамо да ли је он, као што то мпслн већина филозофа, нешто урођено, апсолутно примитиван елеменат пнтелектуалног састава човечјег, или је он, напротнв. као што то хоће неки модерни мш слиоци, закључак, аистракција нз искуства, резултат наслеђа, сиоро стечени производ интелигенције .у току векова. ЕМПИРИЗВМ. — Емпиризам или сензуализам се зове филозофска доктрина која порекло првих идеја објашњава пскуством. Према сензуалистама, дух би, у почетку био, само 1аћп1а газа, таблица на коју још ништа није наиисано; интелигенција би била апсолутпо празна од дпспозиција, склоности да мисли на један или други начин. Искуство би, путем анстракције, пвдукцпје, генерализације, створпло све паше идеје, а карактер нужностп, универзалностн, какав показују прве нстпне, долазио бп једипо од сталног понављања једног п истог искуства. Тпме што видпмо да узроцн производе дејства, ми као долазимо до тога да тврдимо како сваки феномеп пма свој узрок. Н дв ОЛНЗ е Ш. — У смислу који је емпнризму протнван, идваЛизам, у разним својим облпцима, верује да је ум посебна способност; али га он хрђаво објашњава. Платон је призпавао џвмтшсценцију; душа да је жнвела претходнпм некпм животом, где је опа лице у лице гледала прве принципе; нојмови ума би, према томе, билп само сећањд. Малбрапш мпсли да ми видимо рацпоналне пстпне у Богу, пепосредпом пнтуицпјом. Најзад, други неки филозофи као да мисле да су прннципи ума урођенп, „а свакн од њих је по један жиг, зпак, ко.ји је Бог урезао у нашу душу"; из чега изгледа да бп излазило да се првп појмови п прве истине јављају нашем духу сами од себе, без напора, без претходног развића иптелигенције, без икакве сарадње искуства. Модерни втпиризога. — Модерни филозофи, парочпто епглески пспхолози, у првом реду Стуарт Мил,* подмладили су сензуализам покушавајући да прве истине објасне асоцијацијом емпиријских пдеја. Нужпост идеје узрока, па пример, била би, по њима само резултат сталне асоцијације, без престаика копстантоваие у искуству, резултат сукцесн.је узрока и дејстава. Сем тога, ови се фплозофи познвају на утнцај наслеђа: пераздвојне асоцијације из којих потичу тобожње прве нстине, биле бн од једног столећа до другог потврђиваие иекуством сукцесивннх нараштаја п мало по мало би се преображавале у наслеђене навнке. Овој доктршш се може дати само један

одговор: а то је да искуства, ма колико многобројна била, ма колико се понављала, не могу бити исте вредности с унпверзалношћу, с апсолутном нужношћу, а све су то обележја првих истина. „Дилеко смо од тога, каже Жаие, да би нам Ескуство пружало неЈ -аздвојну асоцијацију узрока и дејства... Колико има Феномена којима ке знамо оно што претходи! Број случајева кад можемо доказати узрочни однос врло је незнатан напрама броју случајева где је тај доказ немогућ" (1) Што се тиче дејства наслеђа, тако исто је немогуће разумети како би гомнлање нскуства, чак п кад је непрекпдно кроз многа столећа, могло преобразити случајне истине у прве истине. Случајно, ако се без прекида надовезује иа случајно, никад неће датп оно што је нужно. Истнеито РЕШБЊЕ. — Истннито је решење Лајбпица и свих филозофа који признају сарадњу искуства п урођеног састава пнтелигенције. Искуство нам пе даје рационалне појмове п истине које га бескрајно превазплазе, иошто оно може учинити да ми нознамо стварп ограничене и случајне, док су тврдње ума универзалпе и нужне. Али, ако опо није извор рационалнпх идеја, оно је прнлика за њихово развијање; оно их на неки начип буди, чипи да нзађу из латентнога свог стања. „Рационална веровања, тачно каже Рабје, рађају се из саобраћаја међу духом и стварима; љих не дугујемо ни сировг^м искуству ни чистоме духу, него једнако искуетву као и интелигеидији, 1'нтелиген!п0м емпиризму"'. (1) Другим речима, „дух, као што је то већ Лајбниц рекао... садржп у себи самом принцип многпх појмова п истина које буде спољашњи предметп". „Без сумње, у дунга ие мОЈкемо читати вечпге закопе ума као у отвореној књнзи, као што се пз бележпице чита преторски едикт, без муке н истражпвања; али је доста што их можемо у себи открити помоћу нажње, на чињеппцама које нам пружају чула... Идеје п истине ума су урођене, као склопости, дпспозицнје, навике илп природни даровп; као скрнвене жпле које бн већ обележавале некакав лпк у мраморној стени". У истом је смислу Дндро, одговарајући сензуалисту Хелвецпусу, рекао: „Човекова душа штје у његовпм чулима, као што - је душа орла у оку му, душа пса на врху његова носа... Ствар са сензацијама стоји као с варницом која запали буре спирита, а угасп се у ведрнцн воде... Већ тпсуће столећа нада роса из неба на стене, а није их учинила плодпе... Трнокоп радпика којн раскопава руднике Голконде* не ствара дијаманат којн он нскопава". РЕЗИМЕ. 121. Способности стпцања п способностп комбиновања или прерађивања ннсу довољпе да објасне дух у његовој целокупностп. (1) ИаМег, ор. сгб. р. 106.