Школски гласник

Стр. 302.

Н1КОЛСКИ ГЛА.СНИК

Бр. 17.

Пореило јвзииа. — Ако је истина да деге делимице изналази свој језик, опет зато је поуздано да је човечанство постепено изнашло језик. Данас се више и не мисли заступати стара теорија која, прогласив човека неепособна да створи једну једину реч, тврђаше да је он, у почетку света, откровењем и непосредним предањем, примио први, сасвим израђен језик од Бога. Не, језици имају природан иочетак. Без прекида измењивани од људи у току времена, они су били, и при првој својој појави створени човеком. „Замишљати нј.-во6итно стање, каже Ренан, у ком чо" век није говорио, а затим друго неко стање кад је разумео упот.ребу језика, значи сањати. Човек нриродно говори, као што природно мисли, и једнако је неФилсзоФСки одредити вол>и неки почетак језику као и мисли". Данас се отпридике сложпло у признавању да су прве човеком употребљене речи биле природни крици, узетн као знаци, било унутрашњих емоција које су они изражавали, било спољашњпх предмета којн пзазиваху те емоције (понекад звуци, шумови који су се чули у природи, певање неке птице, крик животиње, грмљавине.) Први корени језика су или усклици или ономашопеје* (подражавање звукова ирнроде). Моше ЛИ ББ 1У1ИБЛИТИ бВЗ ЈБЗИИО? ~ УслЈ-ге које језик чинн мисли тако су велпке да се, у претеривању које се не може прихватити, дошло до тврдње да је он управо услов за мпшљење. То је де Бонал* пзразио овим афоризмом: „Човек мисли што ће казати пре него каже шта мис-ли". Другим речпма, реч би претходила мисли. Човек би мислио тек помоћу знакова. Чињенице поричу ову теорију. Глуво-неми мисле, и ако се речју не служе. Они, нстина, употребљавају друге знаке, ако не речн; али ни те знаке не би умели присвојити, кад претходно пе би имали мисли. Дете никад не би научило говорити, кад не би већ имало идеја. Оно је врсно да запамти речп само зато што схвата однос којн их везује за мислн које оне изражавају. Без сумње, код одраслог је настала така кохезија између идеје и речи, да ми никад немамо идеје коју не би пратила реч. Чак и у чисто уиутрашњем свом размишљању ми се у памети служимо речима, символима наших идеја. Али, ако су речи оруђа мисли, оне је ппак зато не стварају. Ми опажамо материјалне ствари, осећамо душевне муке, сећамо се прошлвх својих стања, ми чак судимо и закључујемо без помоћи речи. Непознат предмет ми упадне у очи: ја му не знам имена; па ипак ја опажам тај предмет. Две разне боје се покажу мом погледу: није потребно да мислим на њихове називе, да бих утврдио разлику међу њима. Мисао је, дакле, у извесној мери, самостална према речима. Што то још доказује,

јесте песразмер који често постоји међу снагом мишљења и даром речи. Без сумње, понајчешће је истина оно што каже Боало: Што се добро схвати, јасно се искаже. Међутим се дешава чак и дубоким мислиоцима да нису елоквентни, да су у истину сплетени кад треба превестп из себе своју мисао. Кад се ради о појединачним и чулним знањима, онда мисао најмање треба помоћ речн. Интелигенција, тражећи увек материјалан ослонац, налази га, у овом случају, у самим предметима. Напротив кад се мисао диже до апстрактних и генералних идеја, посредовање речи постаје потребнпје, пошто су речи тада једнна материјална ствар за коју се мисао учврстн. УБЛУГБ ИОЈБ ЈВЗИИ ЧИНИ МИШЉБЊу. — Али, пошто смо утврдилп да мпсао претходи језику, да смо ми способни говорити само зато што смо способви мислити, треба се пожурити и додати да би мпсао без језика била јединствено немоћоа. Право да кажемо, нри данашњем стању ствари, пошто је мисао стално уједињена с речју, нама је тешко знати на који ступањ интелектуалне слабости би смо пали и сишли, кад би смо били лишенп језпка. Ииак се може назначити у ком је погледу језик нарочито неопходно оруђе мишљења: 1° као оруђе анализе; 2° као оруђе прецизности, тачности; 3° као оруђе мнемотехпике; 4° као оруђе скраћивања. Звзии, оруђв анализв. — Кондијак је рекао да су језицп мешоди анализе. Без сумње, анализа мисли .је, пре свега, унутрашња, интелектуална радња; али механизам језика, ако II не извршује анализу, бар је олакшава. У осталом, извесни судови су, на неки начин, тренутне радње духа; језнк их не може пзразпти него сукцесивно и разним речима. Свака од ових речи је, за сваки елеменат мисли, нешто аналогно ономе што су епрувете, у које хемичар, пошто је разложио неко тело, меће посебно разне једноставне елементе које је добио тим растварањем. Према томе, поштоје одвојио један од другог разне делове својих судова, пошто нх је, тако да рекнемо, учпнио непокретнима у различитим речима, дух је боље у стању да их упоредп и да им схвати однос. Звзин, оруђе ПРБЦИЗНОБТИ. — Свако зна колико наше мисли остају неизвесне и неодређене док нису изражене. Наше замисли су смршене док не нађу свој облик у речима. Колико нам се пута само дешава да припнсујемо велику вредност ехватањима која, пошто су преведена у речи, чипе се нама самим слаба н безначајна! Речи су немилосрдни преводиоцн наших мисли; оне им истакну све недостатке. А оне исте, у накнаду, дају нашим идејама сву њихову снагу, сву им јасноћу. Звзин, НБПОМагаЧ памћвња. — Језикје и оруђе