Школски гласник

Бр. 17.

ШКОЛСКИ ГЈГАСНИК

Стр, 301.

само потребно оруђе за саопштавање мисли, и тиме један од битних услова људскога друштва, он је и неопходан испомагач индивидуалне мисли. Њему мисао дугује један део својих напредака. Чак и кад се не би саопштавала, него задржада у кругу личне свести, мисао не бн могла бити без језика. Своју мисао, пре него што је кажемо гласно другпма, говоримо ми прво у себи. Материјално представљање речи прати свако наше схватање. Али, пре него што објаснимо услуге које језик чини мисли, треба га дефинпсати, назначити му прнроду и порекло.' Дефиниција јвзииа. — Нећемо овде говорити ни о говору помоћу мимике и геста, нити о писаном језику. То би нас одвело сувише далеко. Биће доста ако размотримо говорни језш-с или реч; то је најважнији од свију споменутих, једно је од битних обележја човека. Говор помоћу речи се може дефинисати: систем знакова којгша ми изван нас изражавамо сва нагиа сшања свести. ЗНЗЦИ. — Знаци су чулне чињенице које представљају друге чињенице. Они су увек материјални, али означене ствари могу бити — или материјалне чињенице: на пример, гром има за знак муњу, грана са дрвета утврђена на врата значи, у неким крајевима, да се ту точи вино; — или пак нематеријалне чињенице. Гечи говорног језика означавају невидљиве мисли и осећања, што би све без језика остало, тако рећи, сахрањено и скривено у личној свести. Прнроднн и вештачни знаци. — Знаци су час ириродни, час вегигиачки: у првом их случају непосредно разумемо, јер потичу од саме природе, па их и инстинкт, којн их ствара, тумачи; у другом случају опи потичу од споразума, конвенције, те су према томе разумљиви само за оне који су научили вредност односа.који је својевољно утврђен међу њима и означеним стварима: „Има знакова, каже Жуфроа, којима се елуже сви људи, и које сви ка исти начин разум«-ју. Ове знаке и дете нађе и разуме, и ако их није научило. Нештачки знаци, наиротив, су чисти споразум, конвенција. и пошто је то везивање знака за означ<ну ствар својевољно, оно није никако универзално". Пз категорије природнпх знакова треба споменути смејање, нзраз веселости, плач, који одаје бол, и уопште гесте, мимику, што све објављује унутрашње страсти, руменило, бледило, итд. Као примере вештачких знакова можемо навестн разне системе писања, чији символи немају никакав однос са звуцима које они изражавају, телеграфске, морнарске сигнале, итд. Што се тиче говорног језика, питање је да ли је он систем природних или вештачких гласова. У почетку свом природан, постао је језик у свом развијању и преображајима својим вештачки, а томе је неопорецив доказ

разноликост језика (број - познатих језика се диже до девет стотина). Иако дете научи говоритн. — Дете научн говорити, пре свега, имитацијом. Оно као папагај понавља звуке које чује да изговарају, па за њих с мање или више тачности везује неко значење. Што има глуво-немих, то је отуд што, глуви од рођења, ови сиротани нису могли научити да понове звуке којих никад нису чули. Језик је дакле традиција коју нараштај предаје- нараштају, па се на тај начин одржава кроз векове. Међутим је важно констатовати да дете, у извесном смислу изналази језик, да оно код присвајања матерњег језика разви.ја своју властиту активност, и да оно, у прве своје годпне, показује праву вербалну спонтаност. Сви посматрачи су опазили ту детињу иницијативу. „Ништа није дивније, каже Ренан, од моћи изражавања код детета и плодност коју оно показује стварајући себи свој влаотити говор пре него што му натуре његов званички језик". Ја добро знам да су многе речи детпњег говора диктирале дадиља или мати, које му на ухо ионављају изразе традиционалног детињског језика. Хотимице се крње речи коректнога језика да би их дете боље разумело. Са друге страпе, извесни изрази детињег речника, привидно оригннални, потичу само од његове певештнне да понови звуке које чује. Али, кад се ове ограде учине, ипак треба признати један део тог речнпка и изпалазачкој активностн детета. „Детвј каже Албер Лемоан, има у језику који га учимо више удела, него што се мисли: кад мислимо да му га дајемо сасвим гсјов , оно га упола изналази. Погледајте га, кад се орган говора, још сплетен, не покорива његовој елабој војби; оно је ипак већ споеобно да мелодично изговара неке самоглаее н да артикулише иеке сугласе које тс к од прилике стварлју рђаво удешени покре -ји његовкх уеана и језика му... Ви мислше да ће га у истину мати научити ирви артикули^ан знак, прву реч, која има евоје значење: разувериге се, дете даје прву лекцију, а мати је прима. Прва реч коју оно езг вара и за коју везује неко значење није реч матерњег му језика коју би било научило од дадиље; оно је израдчло грађу без облика за ту реч, оно је за њу вез*ло неки емиеао: то је реч из његовог властитог језика, и дмдиља учи од њега овај језик пре него што би га учила свој. Овај језик детета, врло сиромашан, чији речник састоји из неколико гласова, кз мелодичних крикова, из једва артикулиеаних једносложних речи, јесте оруђе којим ће се служити мати да би га научила и навикла на књижевни језик његовог народа и његовог времена". (1) Дете је, дакле, активан сарадник при стицању језика; и та се спонтаност не показује само у изналажењу речп, него и у природној логицн његове граматике. „Језик детета, рекао је магистар по овим питањнма, Макс Милер,* је више правилан него наш. Деца, кад бисмо пх препустили саму себи, мало по мало би уклонила велик број неправилних облика". (2)

(1) АГђег! Бетоте, Пе 1а рћузтпошје еЂ <1е 1а раго1е, р. 149. (2) Мах МШ1ег, Бес{,иге8 зиг 1а зсЈепсе с1и 1ап&а§е.