Школски гласник

Стр. 298.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 17.

б.) Он је аутор мнотих мањих психолошких иотраживања и проматрања, Његов највернији' ђак и следбеник бјеше скоро покојни Др. Хермап Ебингхаус, проф. у Хали. Али сад се на позорницу јавља још већи Фехнер. Математичар, физичар, физиолог, психолог и техиолог, Херман фон Хелмхолм, (сл. 3.) дао је психологији вида и слуха најбољу ствар својих наука што је могао дати. Ми га не можемо узети као психолога, јер његов дух бјеше сувише велики за науку која је тако ограничена. Но, ипак имаде њих неколицина, којима психологија више дугује него ли опима, који своју филозофију идентификују са психологијом. А сад се морамо опет вратити претпрошлом стољећу да спазимо струју мишљења, која је развила исихологију. У то доба бјеше онај астроном, који се чуђаше грјешкама своје рођене методе. У прошлом одјељку овог рада споменусмо ту причу. Временито мјерење духовних појава послијеје опет предузето и усавршено од. стране „цара модерне психологије" — Вунта , у чијем се психолошком лабораторију и дан дањи ради као у каквој кошници. Као филозоф он је завео индуктивну методу у наукама, које су пређе биле у аренди чисте спекулације (н. пр. логика и естетика) и настојаше свом снагом својом да психологију подигне са тачним мјерењем (т. ј. испитиваше се вријеме што је потребно нервном надражењу да дође у свијест и да постане опажај). Сл. 4. приказује тог славног учењака: Вунт је рођен у Некерау (Баден) г. 1832. Штудираше медицину у Тибингену, Хајделбергу и Берлину. Његова академска каријера почела је са доцентуром физиологије у Хајделбергу, где је он 1863. год. публиковао своје популарно дјело: „УоИевип^еп Шзег Мепбсћеп — гтс! Т1ег8ее1е". Год. 1864. поста ту ванредни професор физиологије. Год. 1866. публиковао је једно друго своје овеће дјело („Физички аксиоми и њихови односи напрама принципима каузалности"). Године 1874. изда своје највеће психолошко дјело; „Стгипсћш ^е с !ег рћу8Јо1о §т8сћеп Р§у-

сћо1о §-1е" (шесШо издање у 3 дебеле свеске почело је претпрошле годиие). Те исте године буде позват за професора-фидозофије у Цирих, а 1875. у Лајпциг. Његова каснија дјела обухватају већим дијелом филозофске грапе: „Бо^Гк" (1880., 1883.); ..Еваауб" (1885.), „ЕИпк" (1886.); „8у81ет с1ег Р1н1о8орМе" (1891.), „Уо1кегр8усћо1о«1е" и т. д., и т. д. Психолошки инштитут у. Лајпцигу није предузео само мјерења времена и рад, који је почео Фехнер; он обухваташе све дијелове психологије који су били приступачни експерименталној анализи. Могао би рећи да постоји само двије важне области психологије које нису добиле прнлога из Вунтовог пеихолошког лабораторијума, наиме, моћ и рад у хотимичној акцији (испитивања у Француској п Италији) и иримјењивање психолошких начела на педагогију (ово је својствена област, Американаца, особито Хола (бивши Вунтов ђак) у Клар Универзитету и педагошког с|)акултета у Њујорку, а у новије време ту област нарочито обрађује проф. Мојман, некадањи асистенат Вунтов а сада професор универзитета у Минстеру). Кад помислимо на солидне свеске испитивања у Вунтовим „Филозофским Штудијама" и „Психолошким Штудијама" и сјетимо се да људи који су их исписади бјеху просто људи, који су извађали Вунтове мисли, кад на то помислимо биће нам јаено зашто читав свијет толико слави Вунта називајући га највећим генијем у психологији послије Аристотеловог доба. Његови најглавнији асистенти и ђаци јесу: Килпе, Мојман, Скрипчр, Крепелин, Штеринг, Кетл. (Њемачки: КШре, Меишапп, 8спр1;иге, КгаереИп, 8Шгпп^, СаМе11). Толико о та три оца експеримеиталне психологије. А сад да се укратко освриемо на садању ситуацију исихологије и да завршимо овај рад. То је задаћа наредног одјељка. (Наставиће се.)