Школски гласник

Бр. 10.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 1 70.

држати и са својим, ио срцу изабраним другом стварати, нова покољења обасипајући их истом љубављу и пожртвовном нежношћу, какву је и он у добу своје младости и немоћи од своје родитељке примао. Капавац може и на очи, да се пренесе и често и вид да угаси. Капавац често може, да се пренесе и на очи невиног детенцета, које се овог часа оделило од матерње утробе, где је лежало, непосредно под мајчиним срцем. Много и много дете је горко и скуио платило не своју погрешку, него погрешку свога једног или оба родитеља. Много дете је видом својим, једним од највећих блага и доброчинстава на свету, платило несавесност својих родитеља. Ослепило је, угасио му се вид, то најсавршеније и иајкорпсније чуло. Кад помислите, шта значи у вечитом мраку живети, не познавати сјај, шаровитост, дивне прелеве и хармонију боја, не познати рођај и запад сунчев, не познати плаво небо, не познати дивно море, горе, златио пшепично класје, које цсо род људски храни, не познати сребрне потоке, набујале реке и сликовите слапове, не познати ни један вајарски, неимарски и сликарски умотвор, којп осећајну - људску душу испунн сретном милином, слашћу и побожношћу, кад на све то помислите, ви ћете видети, како празан и уд живот мора дете да проведе на овом лепом, дивном свету и то не са своје најмање кривице, него са кривице оних, који су се лаке памети уплели у величанствени посао природе, која хоће, да плођењем одржи и усаврши све живе врсте. Не мислите, да су случајеви слепоће код децо ретки. У по гдекојим заводима за слепе могло се поуздано установити, да је до 70% страдало без своје кривице, страдало је од капавца својих иеопрезних родитеља. Како је страшно погледати на слепа човека и како страшне морају бити муке и грижа савести код ијоле осећајних родитеља, кад им се растумачи, да су својим нехатом и својом кривицом бацили своје рођено дете, крв своје крви и кост своје кости у највећу беду, коју су крволоци и људи без душе, дивљаци упо-

требљавали, да своје противнике казне највећом казном, коју опакота, мржња и злоба може измислити. Француска божсш је у пустошењу ■ свом још гора и страшнија болест. Ова болест врло брзо улази у крв и напада, руши, разједа, уништава све органе, сваки делић човечјег тела. Дебеле књиге говоре о току и разним штетама ове болести. На медецинским факултетима по два и три професора и велик кадар приватних доцената предаје медицинарима пустош ове једне једине болести. Нема ни једне једине гране медицинске науке, која се у свом раду не срета са овом болешћу, јер она засеца и у унутарње, и у кожне, и у очне, и у болести грла, носа п слуха и у болести живаца, живчаних средпшта и у болести разума и душе. Француска је болест ~ пртшх столећа, када се у Европу, по свој прилици из Америке, пренела, била акутна, жестока и нагла болест, као и данас још колера, куга, скрлетина, врућица и често се смрћу свршавала. С временом јој се само ток променио. Снага јој је и данас још врло голема, и ако јој је ток спор и дуготрајан. И крај систематског, сталног и стручног лечења траје по 3—4 године дана, а код оних, који се не лече или пре времена прекину лечење, може и по 20 и 30 годипа да траје и да буде за болеснпка сталан извор патње, материјалних издатака и беде а за његову породицу н околину сталан извор заразе, дакле, страха и несреће. Француска болест је баш зато опасна, што се после првих појава на површини коже и слузних покожица носа, уста и ждрела врло брзо изгуби из вида. Али се не изгуби сасвим, него се само дубље увуче у тело и крв човечју. Ну зато је и даље заражљива и ваиредно опасна и то преко пљувачке, сокова полних жлезда и других сокова човечјег тела. Што је француска болест старија, тим све дубље улази у тело, и тим све веће штете чини човеку. Нозне ране и позна разоравања костију, органа и чула могу праве наказе да начине од човека, да се свет згледа за њим и да бега од њега, као од губавих п проказаних. Многи