Школски гласник

!:>]). 15.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 269.

Ј1 а с т а к. црти ЦЕ из учитељског појачког живота. Лањске године изнешено је у овоме листу неколико цртица из живота учитељског с обзиром на одношај према цркви и свештенству. Да би се једном тај одношај средио> како то учитељство тражи, неће бити на одмет, ако се такве цртице буду и даље износиле преко овог учитељског органа као неуморног борца наших сталешких интереса. Два закључка. Звонар моли, да му се на звонари начини собица и да се у истој постави пећ, да зими тамо не зебе. Закључено је: Одобрава се. Учитељи моле, да се за сваком певницом, преко зиме постави по једна петролеумска пећ, што би било и у ннтересу деце, која на јектенија одговарају. Закључено је: Одбија се. Ово је факат. Како да разуме човек ово? Наш народ новео се за фалангом учитељских непријатеља и у сваком учитељском покрету назире обарање карактера наше цркве и иравославља а не нарушава се тај карактер, када учитељ зими од зиме скакуће с ноге на ногу, док остала црквена публика ужпва рајску топлоту: попа с црквењаком поред ватре у олтару, а звонар поред топле пбћи горе на звонари, дочпм осталп благочестиви ту благодат уживају у топломе кревету. Када се учитељу допуст даје? У једно исто време поднесу учитељ и црквењак молбе за допуст, обојица ради болести. Дрквењаку се подељује допуст с тиме, да му ©пштина плаћа заменика до оздрављења, а учитељу опет с тиме, да се о своме трошку има побринути за појца. $ Учитељ, у случају своје болести, мора да илаћа заменнка за појање, а за појање посебно није ни наплаћен. То је то боже природна дужност, а у закону има и да је дужан за враме болести плаћати заменика. Дакле

решење исправно донешено. Како би се могло друкчије и решнти? Шта би онда власт? Позвала би на одговорност сироте одборнике, јер би учннили нешто против закона. Да грдне проније! Можда је тај закон донешен са „вишега гледишта" да се учитељ ваљда не понижава. Српски народни учнтељу, теши се тиме! Да је учитељ протестовао можда би добио још овакав одговор: — Будите онда црквењак а не учптељ! Учитељ и грађанин у цркви. Служила се литургија. Један бољн грађанин заузеоје место у певнпци, те заподене разговор с учитељем о стварима из црквепог живота. Учитељ је био у положају, да-му само одговара. Наједанпут долазп црквењак пз олтара пред учитеља с поруком: — Казали су господин, да се не разговарате! Ову поруку, ако је неко заслужио, заслужио је онај грађанин; али како би се госп. попа могао замерити једном грађанину? Међутим учитељ мора све да поднесе, чак и црвењак да га по палогу госп. попе опомиње. По изласку из цркве извињава се господин попа учитељу: — Мајка ћерку кара, снахи преговара: Грађанину би се замерио а учитељ је дужан, да и недужан пред народом у цркви буде изобличен. Учитељев поглед одговорио му је: — Како смо ниско пали! Фарпсејства и лицемерства пуна си цркво Христова! „Ашче настојатељ произволит". Растегнутје појам ових речи н „настојатељи" их тумаче, како хоће и како им се где свиди, и баш с тога и због њих долази учнтељство у положај крајње субординације. Изгледа да се ушле у праксу у цркви само зато, да учитељство мампретпрају. Учитељ треба да је само учитељ. То захтева интерес па п ауторитет школе. * Наш народ нпје загрејан за разрешење учитељства од појачких дужности и сматра то од учитељства као неродољубиви акт, па