Школски лист

156

великим, обгученим псима, дан на дан путују они но бреговвма, па траже пострадале путнике, или и саме псе са стакоцетом ракије и котарчицом леба о врату за изнемогле путнике, на пут шаљу. Па кад пас нањуши путника затрпаног у снегу, ил смрзнутог од зиме, а он као стрела дотрчи у самостан, покаже таио своим немиром, да је нешто нашао, и враћа се са милосрдним калуђером на место, где несретник лежи. Један само пас, Бари се звао, спасао је на тај начин за 12 година 40 људи од известне смрти. И благодарни људи однесоше га кад је оматорио у бернску болницу на негу, гдеје и до смрти остао. Сад се још може видити иснуњен у бернском музеуму са стакоцетом и котарчицом о врату, А јесу ли Срби опазили та дивна својства у пса ? Јесу да како. Та ено како лепо описују наше народне песме, како је Секула имао богато обученог пса (бизу), што им је уходио Турке. Пред њим биза саловољна пође, Па турскога обиде шатора, Она Јанку уз колено дође. Пита Јанка од Краине Мујо : „А за Бога побратиме драги! Чија биза од планине дође Те обиде шатора мојега, А каква је, јад је задесио! Окована у Фереџу златну; Бог зна има добра господара!" ,,Ово ми је биза Секулова Кад идемо друмом кроз планину Обидује многе каравуле, А да мене не запану Турци." И данас многи код нас брижљиво пазе на свога пса. Не иште се да псе из претеране њежности на крилу држимо, али ни то није тај човеку осим човека највернији друг заслужио, да га само са „хе" и „шибе" частимо; јер заиста се човеку највише може на томе честитати, што се осим свију животиња пса за себе привезао. То је заиста најчудноватија н најлепша победа, коју је човек над животињама одржао.