Школски лист

— 166 —

креће као у некој машини. — Жалосна слика—али је верна, и жалостан пример —- али је истинит, и тпто је најгоре, он није усамљен, него има тога и новише и на више места и у више наставних предмета. Има нешто из јестаственице и у читанкама. То су обично прости систематични описи, у којима нема готово ништа занимљивога за децу. И то се чита, јер многи су учитељи уверени, да се не сме ништа изоставити и да деца морају читати све чланке, па макар у некима ништа не разумела. Често читају деца такве чланке без икаква објашњавања—читају дакле механич7и>, раде несвесно — као машина. Ни онај први ни овај други начин немају за децу никакве вредности, него су напротив штетни за њих; јер тим се убија слободни развитак и самосталност мишљења,—те тако школа више квари децу, него ШТО XIX усавршава. (Наставиће се.)

ШВША ЗАДАМ ШКОЛЕ. (Наставак). Само да потсетим на наставу у религији. Са свим је у реду, да деца уче приповедати библичне приче; али се мора из дубине душе жалити, што се то нриповедање тако механички трактира, те разумевање нренебрегава. Сад се више из библије не извађа поука, него се о њој више говори. Па како се без разумевања гцрквене иесме изговарају! Како ли се божанска истина избрбља и излаиара! Може ли онда тако дете кренутн умом у напредак. Може ли при том мислити научити? Исто то важи и за читаначке чланке, који се у гдекојим школама ил' никако не објашњују, или се тако механички иепитују, да се деци досадност с лица чита. Бар да се учитељ држи оних Динтерових нитања — за што? — чиме? — ода шта? — рашта? — како ? — где ? кад ? — већ тиме би се много ностигло. И онда, требало би се чврсто држати начела, да деца последак, ресултат разговора једноетавно и разговетно наиишу; јер кад знају, да оно, о чему је био разговор, морају иисмено изложити, онда и боље пазе, не гледећ на то, да се при саставцима те-