Школски лист

— 183 —

српска историја, а тако исто и у IV. разреду, где се учи цела оишта историја. — На испитима може се свашта чути у том иогледу. Да ученици неке догађаје из овога века преместе у 14. век, то није ништа необично; љима је 500 година више или мање — ситнпца, јер њима је 1000 годпна псто тако непојмљива као и 100 година, и 500 година као и 50 година. Ученици говоре о ратовима — као о каквим играма дечијим ; говоре о пропасти једне војске или целе државе — као о неком најобичнијем догађају, који их ни мало не узбуђује; говоре о бедама и иатњама, о мукама и смртним случајима најславнијих н најзаслужнијпх људи — без икаква саосећања; — али и учитељ (учитељка) је тако њима говорио, па није ни тражио од њих разумевања и осеИања , него само памћења. Па каква је корист од таквог учења историје ? Никаква! Деци мора цела исторпја, у којој се износе само ратовп, пзгледати као какво дечпје игралнште, а зрелијим и бистријим ученицима мора изгледати као каква луда кућа, у којој се лудо мисли и погрепшо осећа, и у којој се ништа иаметно не ради. Па може ли таква историја бити учитељка, народа и може ли бити углед за живот и карактер дечији ! ? 7. ХришЛанска наука узима се да је најважнији предмет у основној школи, и на њу су и црква и држава обраћале особиту пажњу. Ту би се бар могло претиоставити, да се ради све разумно. Но кад практичан психолог загледа поближе у сам рад и успех, налази, дау учењу хришћ. науке пма вшпе механизма него у свпма другим наставним предметима заједно. Тако, учење свију молитава, од најмање до иајвеће, саевим је механично, било да се уче на словенском или на сриском језику. Учење катихизиса такође је сасвим механично; па и у библијској и црквенској историји има много механизма прн учењу. — Та деца још неосеГмју ни иотребе, да се иком моле, јер све што нм треба, добијају од родите-