Школски лист

— 277 —

држале старински тип, али и оне се у народу сада ређе употребљују. Можда је узрок томе и то, што је нестало оног старог иатријархалног живота, где је домаћин поучавајући чељад, за сваки случај знао згодну нословиду или изреку каквог славног мужа да искаже, која би тврдила његове речи. Сада пак је сваки индивидуум за себе, на и нема с.е толико прилике за употребу, а са падом старе заједпице нестало је и онога силног гурања дечијег око деде и мајке, да им што приповеда, и око чике и стрине да им запева једну од оних дивних несама, у којима народ слави Марка и друге јунаке. Када се умотворине једног народа иојављују одмах у иочетку развијћа његовог, а опадају све то више са његовом бригом за материјалним приликама живота, како је код нашег народа на жалост овладала једино ова последња брига, како се народ наш одао на што више уживања, а на што мање рада, то се и у њему умотворине му клоне паду. Па то би и правдало стање даиашње умотворине у нашој околини, што су јој то последњи изданци. Но невање и приповедање није са свим ишчезло, а не ће и не сме у народу ишчезнути. Увек има народ ио нешто да прича, да се јада,, хвали и узноси своју прошлост, а често да каже нешто, што се не збива сваког дана. Али тек главни тумач осећаја му је песма, па иошто не зна песму коју би његовим осећајима и нрилици прилагодио, то их сам гради, а гради их према ириликама и околностима, на често без икаква смисла и са свим накарадно. Ту често вири непоштовање родитеља и старијих, ту вам је израз ниских же.ља и сваке неунутности — ако хоћете то је највернији тумач нашег моралног опадања. Или би ваљда когод рекао, да се ту одаје пошта родитељима кад се вели: „Аој мати, внл' у твоје сати. Моја мати беда, на диван ми неда. Шипак мами, што ме с рогља мами, а два тати, што чека иа врати. Чујеш мати, чујеш гороиади. Чудан светац баш тај стари баба, баш мој баба однео га даба." 11а на такој нози је и поштовање других .сродних, као н. пр. „Што се моја шогорица жести ? Нек се жести, ја јој не дам чести, не дам лоћи ни до кола доћи" и т. д. Није ми овде смер, да критички расматрам те дананпве народне или боље рећи сокачке песме, које се могу бар сваки дан чути, а и нема тога који живи с народом а да их није слушао, иа за то ће и зиати и сам да оцеии висину морала, који је у овима песмама, него хоћу да рекнем, како би се томе злу доскочило т. ј. како би народ дошао до ваљаних песама и приповедака. (Свршиће се.)