Школски лист

— 39 —

Што се спољашљег изгледа тиче, није ни у чем заостао од других мањих турских места. Јер, док беја под Турском, беше под таковим господарем, ког се слабо тицаше спољна улгађеност и цивилизација просветних и напредних народа. Турска је тражила само робова и слугу, и од ови ма и иривидну послушност и оданост; а слабо се на то обзирала, како и у каквим кућама народ живи, нити им сметаше нечист и неред. И народ сам, док бејаше под самовољним Азијатом, није се отимао, нити је показивао воље за чим леишим и бољим. Народ је живео скромно у тишини како у кући, тако и ван ове и гледао је само да трудом и радом осигура себе и будућност својих. Таке су тада биле околности, па је тако морало да буде. Та у оно нееретно доба турске госпоштине није се смео ни најжешћи Србин именом својим звати; морао је и против вољ.е и убеђења крити име прађедовско, те га замењивати са бугарским ради мира свога и својих. Сиромах овдашњи Србин не смеде у оно доба ни свеца свога ирославити онако као зито га данас у слободи славе. Томе народном светковању с једне стране сметаху Турци, с друге иак стране Фанариотске владике, којима то у вољи не беше. Црква је добро похађана у оно доба и бивше владике настојавале су за тим, па и путем цивилних власти гонили су народ у цркву ; но поред свег тога слабо се стараше о том, шта се ио цркви ради и како се свршава богослужење. У цркву се ишло нод морање, а не тога ради, да се одстоји богослужење и Богу помоли; ишло се, да се само видети даде и да ио обичају и нрошлом а и данашњем упали воштаницу и исцелива престолне иконе. Целог богослужења ништа се друго у цркви није видети могло но улазење и излазење из цркве, налење свећа и целивање икона, па и при најсветијем акту богослужења: нри освећењу часних дарова. Народ је у цркву долазио под капом, што је управ годило турским властима. Данас је тај неваљали обичај сасвим нестао а и многом другом чему, што не одговараше правилима православне цркве, стало се на иут. У овоме највише заслуге стекоше пиротски окр. прото Димитрије Цветковић и ђакон Павле Јовановић. У цркви се певало неким ванредним начином. Не беше ни но начину грчком ни српском. Дерало се, викало се и отезало се, тек само да се забашури ларма од силиа хода ио цркви. И сами свештеници беху прости, без икакве снреме за високи чин свештенички. Они постајаше највише од занатлија и то најсиромашнијих. Бивше владике попили су за добар бакшиш свакога, ко им је пре до руке дошао, и ако је само нелнто читати знао. До душе, ти свештеници нису ни имали иикакве моћи ни уважења ни код власти, па ни у самом народу. Снољашност њихова беше жалосна. Одело имали су као и други иростаци и од других разликовали су се само брадом. И у овоме се много пггошта изменуло, нојош ће много воде протећи Нишавом, док се црква у овим крајевима у ред доведе. 0 бившој школи ниротској може се ово рећи : поред пуне школе ђака бегпе опет школа празна. Школе беху дупком пуне, но слабо се ко о том старао и водио бриге, шта се и како се у школи ради, и дал' ће од такове школе бити какве вајде по народ и његову будућност. Школа,