Школски лист

100 —

Уплив је матерњи на образовање дечијег ума од великог замашаја; но зато се ипак не игате, да мати гаколске предмете детету методичпо предаје. Код деце до б. или 6. године не може (? У.) ни гонора бити о методичном предавању. До тог времена мати је природиа васпитатељица деце своје и задоста је учинила. ако је коректнкм постунањем и поучним приноветчицама код деце своје осећање за све лено и добро пробудила и ако је деци правац дала, да мислити могу. Мати може по себи врло даровита, врло образоваиа да буде, али инак неће вештине имати, да то знање њено и на децу своју пренесе, осим ако је сама методично образована учитељица. Кад дете већу школу пође, онда мати велики део свог самосталног уллива устуна школи, а тада у.једно постаје и ирава помоћница школе и учител.а, почем школске задаће са децом опетује и рад њихов строго надгледа. Али она сама пе израђује њихове задатке, јер тим би само лењост дечију потпомагала и саморад и самосталност њихову уништила. Са тако спремном децом моћи ће школа лако сво.ју велику и тешку задаћу да репш ; онд; ће јој лако бити, да код својих ученика свестрано образовање утемељи и за будући живот их спреми. Како је то узвишен иојав, како је то лепа слика, кад матер видимо, која свету своју дужност врши и највећу срећу у том налази, да милу дечицу своју телесно, умно и морално унапреди и усаврши! Нека свака мати ту свету ду кност своју за времена увиди и нека дужност ту срцем и душом врши. Онда ћемо јавном животу предати здрав, способан и добар нодмладак.

ТРШ ПИСШО НЗ ПИРОТА. Штовани г. уредниче! У крајевима овим има по доста озбиљнога ал доста и сметпнога при гдекојим народним обичајима. Држим да вам неће противно бити ако у писму овом испричам иеке народне обичаје при женидби и удадби. Истипа морам нризнати, да су свадбе код аустријских Срба, а особито код племенитих Бачвана сјајније и раскошније; али ири овим свадбама опет има нечег, што је интересантно и што је ваљада тамо изгинуло још одмах по прелазку у оне земл>е. На уговор у девојачку кућу одлази свекар и провођаџија. (Овде се дешава да су калуђери и ировођаџије на и кумови); том ириликом иоси свекар млади кићанку (цвет на главу, убрадач) окићену са жути дукати. Обично се на таково што полази одмах из јутра (сабал.е, по речма овдашњих, што значи одмах у јутру). Пријатељ знајући да му тог дана долазе гости, даде све из куће и из собе склонити, само остави иростирач на иоду собе, на чему ће се седити. Тек што се угледају гости, излазе од домаћина наређени момци са новеликим штановима пред њих, забрањујући им улазак унутра. Поводом овим ириморан је свекар молити па и платити улазну цену. Новац је ђаволска ствар, пред њим се отварају и већа врата, а камоли јадна сељанина. Ушавши унутра и ио учињеној етикецији сеоској — но узајамном ноздраву и одпоздраву: како? здраво, мирно ? Здраво, живо; а како ти ? и т. д. ставља свекар донесену