Школски лист

— 309 —

жи великим интересима целога народа и човеиггва желило је оно да се ослободи ситних иитереса малених СФера оиштинских, који већином не могу да ое уздигну преко сеоског плота. Дакако да је дужност свију нас да иоштујемо вредне руке сељачке и да ценимо непокварено иоштење простога света, али само демагози могу му ласкати. да је подобан, да суди и решава о стварима, које се тичу народне будућности. Ко има очи да види и ко је искрен, мора рећи, да је велику већину нашег сеоског света а много већ и ио варошима притиснула гвоздена садањост и да му се мисли крећу од данас на сутра. У такој атмосФери школа само јадно животари, а о вишем полету, којим треба да дише живот школе, неможе ту да буде помена. И заиста видимо код свију нанредних народа, да избор учитеља не спада у делокруг мањих оиштина. То је био успех дуготрајне борбе учитељске и тек одкако је то извојевано, порастао је углед учитељства и све боље и боље снаге посвећују се том сталежу. Зацело није ником пало на намет, да ту нобеду сматра као победу реакције. Ено у Италији, која се поноси као ретко која земља напредним и слободоумним учитељством, поднели су учитељи истом ових дана министру наставе адресу са 15,000 потписа, у којој захтевају, да се општинама одузме сваки уплив на школе. Одмах да кажем, да тај захтев иде по мом мнењу сувише далеко и да се не може одобрити са недагошког гледишта. Општине се не могу лишити сваког уилива на школу, а да школа не страда, па ако и мислим, да корист школе изискује, да постављање (избор) учитеља извршују епархијеке власти, то бих и тима ставио у дужност, да се колико је год могуће обзиру на изјављене жеље општинске. Али „Родољуб" неће себи да узме труда, да мирно и хладнокрвно размишља о нокренутој теми. Он иросто пориче да постоје код нас при изборима учитеља какве злоуиотребе, те неће да узме у обзир ни „Писмо једног учитеља", које је штамнано у истом броју Ш. л., а ствари, на које се дотичан учитељ јада, нознате су нам мал' не са свију страна нашег народа како из писама тако и из усмених ре®ерата. Њему еу за све злоуиотребе криве власти, јер оне врше но закоиу надзор над школама. Нисам нозван, да браним наше власти, али правда захтева да се каже, да рад њихов у многом кочи неразборитост и немар општипа и има случајева, да и један једини човек у општини може да задржи извршење њихових најнравичнијих одлука. „Родољуб" то иревиђа, јер њему су власти већ аТз оуо пристрасне и иодмитљиве, али ја судим, да је лакше приморати на ноштовање закона плаћене и одговорне власти, него општине, за којих самоваљу нема у кругу автономије никакве реалне казни. Једино оруђе автономних власти нрема општинама је свест, која забацује личне интересе и жртвује се за благо целине; али наше власти морају на жалост толико пута да анелују на ту свеет општина без и најмањег уснеха и искуство сведочи, да је тај несвестан немар највећа рана нашег автономног живота. „Родољуб" има пред очима стање учитеља у Сомбору, које ништа од ошитине не тишти и неће да зна за натње учитеља на селу. Он вели, да с г. П. Т. (којег сам случај описао) не стоји ствар онако. као што сам ја изнео, а неби много аначило ни онда, да је баш тако. Дакле то није