Школски лист

-- 310 —

ништа, кад сиромах учитељ остане без места! Ако је то наиисао учитељ, онда је то заиста леп пример колегијалности. „Родољубовом" нисцу не значе нигата ни оцене, што их даје испитна комисија учитељским кандидатима, види се дакле, да стоји на најнапреднијем становишту, које одбацује авторитете и нротив таких нихилистичних разлога било би залудно упуштати се у борбу. Они су јаки у речи и због тог жале онштине, које нека само „изволе плаћати", баш као да школа није ради неносредне користи деце тих општина и због тог позивају народ, да чува своја права, „јер ће на послетку остати на самим дужностима, којих је и сад већ сит и пресит"(?!) Јесам ио свом најунутарњијем убеђењу демократа, али така демагошка средства била су ми од увек одвратна. Позвао сам се у свом чланку на Србију, где је школа коракнула напред, одкако не бирају онштине учитеље. „Родољуб" ми вели, да тај узрок не стоји, него да је напредак заслуга богословије и учитељске школе. Ипак ја остајем код своје тврдње, јер тек ослобођењем од онштинске свемоћи и немарности постао је учитељски лголожај такав, да је мамио у учитељски сталеж вредне и снособне младиће. Зато долазе у учитељску школу у Београду толики ђаци с најбољим квалиФикацијама, да се сви не могу ни да приме. И ми имамо своје учитељске школе, али како је у том ногледу код нас? Извојујмо учитељу достојнији ноложај, па ће нам бити препарандије одмах пуне, као што се заиста г. 1869. и 1870. препарандија у Сомбору одмах напунила најбољим ученицима већ на сам глас, да се помишља на ноправку стања учитељског. Али како је на самом гласу остало, изгубила ое набрзо и жеља за полазењем препарандије. „Родољуб" је и у свом 39. броју посветио један чланак обарању мог нредлога. Ја сам тај други чланак — морам да признам — прочитао с великим уживањем, јер је писан патриотски и у њему је доста лепих мисли. Зато не могу да кажем да је штета, шта је написан, ма да је упућен на погрешну адресу. Зацело би требало да су нам општине бедем народности и да су то, никаква нам сила неби могла да науди. Али, како смо далеко од те дивне жеље! Зар су општине сасвим невине, што нам толике школе покомуналише? Садање поколење тако нам је већ растројено (нећу да говорим сада: зашто?), да од њега не можемо ништа трајно да очекујемо за спас наше народности. Мора да дође боље поколење и те боље људе треба да нам однегује школа. Али општине (част изнимкама!) немају тих увета, да нам даду гаколу са том високом цељи. Најбољи мужеви, што их јога имамо у народу, ваља ту да сложе све своје знање и сву своју ревност и да их жртвују будућности целог народа. Нека они узму бригу и за носледње срнско сеоце и нека се старају, да му даду школу, која ће народ да препороди и да ускрсне у њему старе врлине, које га одржаше кроз толике векове насиља и прогонства. Писац тог другог чланка помиње на првом месту школску уредбу од г. 1872., за коју вели, да је „најсветлији и најдичнији моменат у повесници нашег народног саборисања." То може да вреди само у теорији, али у ствари је донела она нагаој школи мало користи. Куд ће за то већег доказа него што је чињеница, да су нам школе, ксје су нре тога почеле красно да се развијају, баш одкако је школска уредба од г. 1872.