Школски лист

— 87 —

држају дотичне иословице, учитељ ће га тихо похвалити, и како њему тако и свима ученидима препоручити да то св. изречење или ту народну пословиду за правило живота узму. Осим овог нравног разговора предузимати се могу са ученицима трећег и четвртог разреда сваки дан за неколико минута на основу написане реченице језикоеловна вештбања, али само у толико у колико су деца дотичних разреда из граматике на часу за тај нредмет одређеном дотле напредовала. — Ученицима трећег разреда задавати ваља питања, која се односе на нознавање главних делова просте реченице и на распознавање именица, придева, личних заменица, глагола, и код свију ових делова на распознавање једноброја и вишеброја ; код именица на распознавање рода а код глагола на распознавање начина, и три главна времена и сва три лица. — Ученици четвртог разреда осим свега тога испитују се мало но мало у распознавању реченица, простих, разгранатих, сложених, свију врста речи и са падежима именица, придева и заменица, са облицима глагола, са свима глаголским временима, и са мењањем глагола. По себи се разуме да се све ово не пита сваки пут, и сваке лекције, него се сваки пут само онолико пита, колико се из дотичне реченице према тадашњим степену граматичког знања дечијег питати може, али се на то иде, да се на свршетку четвртог разреда сва го";е изложена граматична питања при диктандима употребљавати могу. — В. УЧИТЕМЦЕ И ТТ II. *) Лани у „Шк. Л." потегло се је ово питање — иа, чудо остало је недовршено. Тако важно нитање, које засијеца у живот наше школе, не смијемо олако упуштати, морамо га претрести потпуно. Школа наша иште од нас иотпуну иажњу о овоме питању! Еолико читаоци „Шк. Л." могоше разабрати — истакоше се два мнијења у горњем нитању. Једно је мнијење: да се удате учитељице отклоне од школе; а друго је противно томе. Ово пошљедње мнијење ја сам лани заступао, на ево и сад узимам перо, да га боље објасним. Ово чиним тијем вшпе, што изгледа, као да се нристаје на мнијење, које жели удаљити удате учитељице из школе. Жучање— дуго, ја држим за признање. Прије свега, велим, да се ја не намећем некијем бранитељем женскиња, можда каквијем новијем Милом— не, ја само желим, да ми горњу тему беспристрано размотримо. И размотримо ,,ни по бабу ни по стричевима," ни „но женскињу ни ио мушкињу" — него имајмо пред очима „српски народ и срнску школу." Примијенимо оно\ удате учитељице способне су или неспособне за школу — на наше школе; али не с гледишта заиадне штамае, но с гледигата „чисто српског " ирема данашњијем ириликама. Нама Србима, као маленом народу, који живимо са толикијем странијем елементима у додиру, и није лако одупријети се ма најмањем упливу са стране. Ми сами морамо признати, да је у нас много туђин" скијех биљега. То се особито даде казати у нашем закоиодавству !

*) В. I. у 10. броју „Шк. л." 1881.