Школски лист

— 88 —

Закон стварати није лак посао. Закон треба да задовољи сваког члана, који мора безусловно да тај закон врши ; мора да задовољи једну цјелину , ради које је створен и ради које је нуждан — а то је народ. Закон не емије да долази у противност са обичајима, особинама и потребама народа. По томе впдимо, да закон треба да буде излијев народне душе! Док тога не буде, сви ће се закони рушити и прекрајати. И наш школски закон мора одговарати својој дијељи, мора бити из чисте душе српске. Није доста усвојити закон страног народа, усвојити стране Форме са неколико извањскијех измијена. То је врло погријешно; јер закон ниче из народа! Покажимо се самосталнијем; јер народ својом самосталношћу у неком раду ноказује, да је свјестан тога рада, да је зрио за живот и развиће. Немојмо давати толику важност туђинштини, немојмо, право рећи, туђе назоре примати за своја правила. Србин и Нијемац (^или који други народ) нијесу један народ. Сваки има својијех характеристичнијех црта, којијем се разликује од другога. Није сам језик подјела народа ! Тражимо ту нодјелу у самоме животу народа, у обичајима, потребама и начину живљеша. — Признајмо, да смо врло заражени том болешћу: да претностављамо у многоме туђе својем. Да, више нута смо тако нонешени за том туђинштином, да не познамо ни свог народа, него гледамо у своме народу неки „напредни и културни народ," који је кадар усвајати све оно, што му ми са стране унесемо. Чувајмо се тога — особито наша омладина, која се у већијем варошима учи, имала би на ову погријешку да пази, па да се лијечи ! — Право казаше научењаци руски: да је западна конштитуција оков по руски народ! ■—■ То, што сам рекао досад имало је свога мјеста. Тијем хоћу, да кажем, да је и оно мнијење, које у лањском „Шк. Л." удара на удате учитељице, као неснособне за школу, — кажем, да је копирање западнијех назора. Да ли ми је од потребе увјеравати о „свијем хрђавијем пошљедицама" тога мнијења, кад би га школски закон усвојио ? Мислим, да није ! Ма, опет, дужност, ми је да увјерим заштитнике тога мнијења, да су на кривоме путу — тијем више, што у 12 бр. Шк. Л. лањске године г. Милутин истаче се, и готово са чврстијем увјерењем тврди мени противно. Да видимо колико је он успјео ? Лани сам иокушао, да споменем само, да су исте неснособности (као и снособности) ожењенијех учитеља, као и удатијех учитељица ■— у школи. Тврдим и сад то исто, с истијем убјеђењем, нрем противно мнијење то иориче. Рецимо, јели праведно изнашати наиоредо врлине мушкиња и мане женскиња, иа од туд стварати онакове закључке ? То је егоизам неоправдани ! Јели могуће у томе случају женскиње друкчије илустрирати, но што то учини лани г. Милутин? Тијем се каља мушки характер, и то тијем више, што мушки (тврдокорно) тврде, да је право на управу друштвеног живота искључиво њихово. Лијепијех ли управитеља, који тако сматрају на своје „поданике." Данашње вријеме нише се у хисторији