Школски лист

— 220 —

пренороде занад, и указује им своју највећу симпатију, нозивајући их да се оставе схизми нодчине римскоме напи, тврдећи да су тако и апостоли Славенеки пре 1000 година чинили, и проглашујући ове сада поеле 1000 година за велике светитеље целе римске дркве. Та је мисао изражена у паниној енциклики (тгапДе тнппз од 1880. која је изазвала духовни покрет међу бискупима западне цркве у славенским покрајинама, који приредигне познато ходочашће у Рим и стадоше својски агитовати међу нравославнима у Далмацији и у Хрватској за сајединење с Римом. Г1а кад се православни недадоше ухватити у замке језуитске, него остадоше верни својој цркви, кад православни епискони у Далмацији за сачувати своју наству од искушења послаше о Ускрсу и о Духовима 1881. године народу свом пастирске посланице, у којима дока зујући из св. писма и нредања истину православља побуђују иаству своју да се чува од оних, који их хоће да отргну нз недара ираве христове цркве и одведу у туђе јато; онда почеше неки неиријател,и православља међу народ раснростирати спиее којим се нравославни еписнони омаловажавају и нодмеће им се као да они неизлажу у посланицама својима истиниту науку источне цркве, него неку лажну своју науку. То је дало повода младом али велеискусном богослову Др. Никодиму Милашу, да у књиза овој нредстави истину иравославља и да је одбрани од наиадаја непријатељоких. Посгавивши за мото својој расправи речи учитеља западне цркве блаженога Викентија Леринског: „Оно је само истинито у христијанском учењу, што су сви веровали свагда, свуда и јединодушно" вешто доказује учени писац, како је црква наша православна у својима догматима остала и данас онака каква је била од постанка свога, кад је још с њоме сав христијански запад у заједници био, и како је та исторички доказана древност њене науке уједно и најбољи знак њенога православља, дочим је западна римска црква од IX. а особито од XI. века многе новштине у своје веровање уводила, док није напоследку у најновије доба на ватиканском сабору год. 1870. паиу за неиогрешивог прогласила. Изложивши како крупније тако и ситније разлике, које сада већ између источне и западне цркве, ио новоду новштина римских ностоје, вели учени иисац: „Нису не, на жалест мале разлике између данашње римске и древне православне цркве, бедем је велик који раставља нравославне од западњака!" Разлажући даље вешто доказује писац да је дух христијанства дух сношљивости и да се иравославна црква увек држала тога духа, нити је икада силом хтела своју науку другима да намеће, као што сада нозивају бискуни римски синове православне цркве на унију, која је за иравославне а особито за православне далматинце највеће страшило, јер : „Свјежа је још у памети православнога далматинца успомена страдалаца својих за вјеру, који чамише и у Задарској кули Воуо сГ Ап1;опа и у Мљетачким Р0221, и који мученичком смрћу засвједочише своју оданост православној цркви!" Разложивши обширно угњетавањајц тлачења која претрпише православни Срби у Далмацији све до треће десетине овога столећа, и насликавши тиме верно слику и плодове несрећне уније, пита г. нисац: