Школски лист

— 236 —

речма осудчо сву ц .внлизацију и илодове цпвилизације а на ирвом месту све конституције напредних држава (стр. 303); у својој енциклики од 8. Дек, 1864. ирогласио је иана еебе непогрешивим, а ту неиокреишвост његову признао је и ватикански сабор 8. Дек. 1869. ма да при гласању за ово од 667 чланова одсуствоваху 133, међу којима и кардииал Шварцемберг, Архијепискон Паризки, и бискун Ђаковачки Јурје Штросмајер, који је пре тога у једној саборској седници знаменитом својом беседом славно оировргао учење о иапској неногрешивости, али је доцније морао опозвати ту св >ју беседу и признати папину неногрешивост (стр. 306. и 307). — После тога сада већ јавно говоре и пишу претерани ревнитељи напске власти овако : Пана је видљиви Христос на земљи ? Паиа је средиште божанствене управе, живо ваплоћење власти Христове (види стр. 308), Ван онога што иапа наређује нема ништа добра. Ти си данас једнак раснетоме Христу / — Ја верујем.у тебе, ја те обожавам ! Свако нраво на земљи ништаво је пред нравом иане! итд. (види стр. 309). Иза обширне расправе о Иапи, из које овде тек пајглавније у врло кратком изводу наведосмо, сљеди у поменутој књизи последњ а , расправа: „Кирил и Методије и римски Пане" (311—370.) У овој расправи подробно и достаточно опровргнуто је доказивање нових римОкатоличких хрватских у чењака, да су се нросветитељи Славенски Кирил и Методије одрекли науке источне цркве или као што они веле „нечастивога Фотија" и придрулшли заиадној римској цркви верујући оно што ова данас верује, и да су напе римске њежну љубав указивали Славенским нросветитељима. На основу историје и нисмених' споменика доказује учени писац да је Моравска ирипадала у дијецезу Патријаршије римске, да је латинско немачко свештенство све силе и интриге употребило даКирилу и Методију, који су на позив Растислава кнеза Моравског из Цариграда у Моравску и Панонију дошли, сметају и да делање њихово униште; да су папе према својим интересима удешавали своје поступање ирема Кирилу и Методију час до.пуштајући Славенску службу у цркви час опет забрањујући, час благосиљајућл рад Славенских апостола, час оиет нроклињући. Тако Пана Адријан II. у посланици својој славенским кнезовима Растиславу, Светоплуку и Коцелу г. 870 изјављује, да је иоднуно православно веровање проповедника Кирила и Методија, које је у њихову земљу нослао благочастиви цар Михаил Ш.;он одобрава Славенске књиге што их они иреведоше и њему показаше, и свршивање службе Божије на Славенском језику, и признаје установу славенске архиенископије у југозаиадним славенским земљама. — Сачувало се и исповедање вере које су Кирил и Методије паии Адријану предали пре својега рукоиоложења; у њему се изрично нризнаје, да Дух свети од самога Бога Отца исходи. (Види цитат на стр. 321). И ово је учење папа за прчвоелавно нризнао, јер још није било у Риму завладало учење јоиаторско. Установу Славенске Архцјеиисконије донустио је Папа што је тим желио ослабити власт немачких дрквених великодостојника и Славенима се умилити, а Славенску Литургију. допустио је ио невољи и нротив нредања римског, јер је