Школски лист

— 277 —

тељева најбоље! Зато сваки учитељ нека подаже велику важност на ову. Да бм се одрнгао добар ред у школи, пека се учитељ придржава следећи правида (Наставиће се.) п учитејб м буд:е жштш: ( (Наотавак.) Г. К. је свој предлог мотивисао и прецизним наводима, којима ћемо.се одмах обратити. 1. На првом месту је — сигурно по вредности — решење министра просвете, којим се диплома о учитељској способности изједначује са сведоџбом зрелости. Није нам истина познат концепат тога решења, али ипак ћемо у самој одредби нешто да потражимо, а то ћемо покушати малом аналогијом. До пре неколико година могао је једногодишњи добровољац бити онај, који је испит зрелости или на гимназији или реалци ноложио. Једне године промену се тај закон, и ми видесмо међу једногодишњим добровољцима и оне, к..ји и без дољне гимназије слушаху трговччку академију. Није ли тиме испит трговачке академије изједиачен са испитол! зрелости? Јесте, али само с ногледом на ту војничку бенеФицију, на једногод. добровољство. И ништа више. Тако ће бити и изједначење учитељске дипломе, са сведоџбом зрелости, при потраживању нижих др жавних звања И ништа више. Ако је министарским решењем учитељска диилома изједначена са сведоџбом зрелости тако, да учитељ, па основу ове, може бити слушаоц ма којег Факултета на универзи, онда би само г. К. могао министарско решење стављати као потпору и разлог своме предлогу. Пошто смо уверени, да министарским решењем није учитељскиј дипломи дана та „крепост", то у првом наводу г. К. не налазимо разлога за предлог му, јер као што рекосмо, и нашу богословију сматрамо као Факултет, слушаоцем којега може — законитим барем путем — постати само онај, који има испит зрелости. 2. Да се доскочи оскудици учитељских кандидата и уч пч л.а, треба им у изглед ставити могућност доћи до нарохије. Кад овај екснедиенс не би био убитачан за школу нашу, био би заиста апатија према учитељском звању, ако не и одбацивање истог. Убитачан би био за школу; јер кад би приправник после десетогодишњег ('??) учитељевања могао постати свештеник, неби-ли зар дочекали, да нам школа остане једном у рукама младих, не искусних још и непрактичних учитеља. Практичност стиче себи учитељ не као ђак већ као учитељ, стиче га тек после многогодишњег рада; — а не да му „радпа снага изчезава" тиме и онда, кадби тек могао вешт и искусан учитељ бити, кад би се могао тек школи одужити, онда зар да оставља ову и да пређе на парохију, само за то, да обезбеди будућност (? !) Какву би корист од таквог ентузијазма имала парохија, и покрај иедагошке и теолошке спреме д< тичпог, лако је појмити. Кад би се прииравник спремао не за учитеља него за свештеника, била би та спрема по нашем ув°рењу врло новршна и покрај захтева, да успех буде најмање добар; а површно спремљени учитељи, убитачни су