Школски лист

— 278 —

не само за школу, него и за друштво, у којем живе. Са ипвршно спремљеним учитељима, односно приправницима, нити би школа процветала, нити би богословија добил.а слушаоце, нити народ наш свештенике, као што их обећава г. К. У другом наводу, и без микроскона, може се видети нека апатија према учитељском звању, зато нам изгледа врло чудан, јер га је написао учитељ. Денити две стотине или триста Форинта више него свој иозив, кога сам својевољно изабрао, коме сам се посветио, није досгојпо никог а најмање учитеља српског. То је малодупшост, ту нема љубави према св м позиву. А 'где је оиа љубав, оно одушевљење за позив, које је необходно учитељу као и свештенику, без којега и иокрај највеће спреме, не може бити онакав, какав треба да буде. „ЛУепп ј^аћгипддзог^еп сНсћ (Тгпскеп, \уепп В1аи ит В1а±± апр§е!а1'еп аив (1ет Кгапге \уот11 е!мв! Јидевс! ипс! НоЉтпо; (1е1пе ЗсћШГе 8сћтиск1:еп, сТапп 1з1еј1о1: сИг а1з 1е1:21;е8 (ги1;, а11е ићп^сп сНг ги егбе1геп, ■— (1ег Веги!'." Ко овако св^ј позив цени, ко га тим мерилом мери, тај га зацело неће нрезирати и остављати, томе га зацело неће омрзнути поглед у „горку судбу," која данас и није баш тако извесна, као што беше, која много зависи и од младости. А тако га ценити мора, мислимо барем, и учитељ; те којп бп га одбацио ради 300 Фор. годишње нлате, који су често у пптању, али с којима су спојене и веће потребе, тај га зацело неће боље ценити ни као овештеник. Па народу нашем нужни су не такви свештеницч, већ они, којима ће иозив пајвеће благо бити, а извршење нозива, највећа утеха, у свакој невољи највеће задовољство. Може нам се пребацити прекомерни идеализам. Драге воље, али пре тога пребацивања молили би доказ, да су нам речи не истините. Ко принуђава учитеља, да буде учитељ ? Нико. Избор је сваком слободан, и ми предпостављамо, да и учитељ бира себи звање но својој вољи. Па има ли права захтевати, кад се види у том звању пред горком судбом, да постане оно, на што се није одао, зашто се није спремао, само за то, јер га пезадовољава паплата службе му, јер би желео веће нанлате. Рипке1 I?! с1ег Еес1е 8Тпп ! Правницима је летппи просиекат будућности, медицинарима још лепши, па како г. К. није иовукло срце на нрчвнички или медицински Факултет, већ у богословски ? Нека одговори сам. Признајемо, да је стање наншх учит.еља не уређено ; дотација им без изгледа на мировину, доста сигурно нророштво « горкој судби. Али то се зло не лечи изгледом на парохију, па све да му ова и обезбеђује будућност, што међутим не стоји, јер је стање свештеника као и учитеља под једну меру. Томе злу треба радикалнија и преча лека. Нека га нађу они, на које апелује и горка судба свегптеника. 3. Трећи навод сматрамо као скромно мишљење г. К. у којем може бити истине, али при свем том нема убеђујуће снаге и стварних до каза, који би могли допустити, да се нредложена алинеја додаје устројству богословије. Јер шта се доказује тим мишљењем ? Оно исто, као кад би се рекло, да би и правник био снремнији као јуриста и педагог. Али,