Школски лист

Да се ово постигне нужно је да учитељ удеси своје предавање тако, да оно оставља у души детета стална утиска, што опет усавршава снагу памтења, без чега се неда ни помишљати на какво знање. У природи нема скока, па тога несме бити ни у настави. Брзи прелаз с иредмета на предмет не вреди ништа, то треба занамтити. Брзо учење не може бити стално, јер не оставља у души трајна утиска. Постенено и основно учење постаје вечна својина ученикова, а ово се тек неда постићи иарном брзином. Предавач нека увек има пред очима, да своју наставу удеси према детињој еиособности и његовом схваћању, предмет нека јасно и живо представи и све дотле нека не полази даље, док се за сигурно не увери, да су му ученици предмет схватили и подпуно разумели. Грдна је погрешка наших многих, а особито млађих учитеља, да своју наставу ките многим ненотребним и високоученим речима. Ово изгледа, као да учитељ жели пред децом показати се Како је учен, што је наравски неупутно! Нека му је главна брига да га ученици разуму и то подпуно разуму, и нека му деца предавање заузимањем и запетошћу прате. У хатар сталнога успеха наставе треба учитељ наставно градиво да одржава у одређеним границама, нека је штедљив у говору и времену. Нек нам је увек на уму, да нипошто неучимо само два три боља ученика него целу школу, јер по знању и одговору већине ученика оцењује се рад учитељев. При настави дакле несмемо нанред корачати све дотле, док нам то недопусте и најслабији ученици, пошто у противном случају сви ће га елабији ученици изневерити у успеху, а тиме ће и самога себе у своме послу обманута и преварена видети. „Понављање је мати свију наука," то нека је девиза свакога учитеља. Понављањем ученици све то боље разумеју предмет, а што је још главније, тиме нредмет постаје све већма својина ученикова. Од данашње се школе захтева, да своје ученике тако приправи, како ће ови бити у стању добивено у школи знање у будућем животу практично да употребе. Да ли садања школа одговара у пуној мери овоме задатку, мислимо, да је излишно о тОме говорити, пошто је баш то главни узрок, с кога се виче на данашњу школу. Шта је дакле томе узрок ? Просто тај, што учитељи или врло мало или нимало своје ученике не упућују на саморадњу. Главну бригу мора учитељ обраћати на усмено и писмено вежбање, где су ученици нринуђени да сами раде, а тиме им се њихова саморадња челичи. Бадаваће ученик у школи знати све рачунске операције, кад касније у животу није у стању ни најобичнију рачунску радњу да изведе. Више вреди приправити дете да може самостално радити, него пуна магаза теоретичних знања; а на ово последње као да се од стране гдекојих учитеља нолаже велика важност. Могло би се о овоме нредмету писати у недоглед, али мислимо даиовошто рекосмо доста може допринети, да нам усиех садапше школске наставе буде трајан. П.