Школски лист

— 25 —

стире језерце, које зову Прикос Вода не оједа слану обалу, јер је сољу већ пресићена. Због множине соли, која је у води растворена, има површина језера тавну, скоро црну боју. По језерцету може да се вози. Под тим. језерцетом најнижи је снрат, до којег је пробио рад рудара. У рудницима ради стално више стотина људи (1000—1500.) На дан се ради 8 сати. То време рада од осам сати зову рудари „шихта." Кад су с послом у руднику готови излазе кроз особита окна на површину. Горе на затвореном месту прегледају их, да не односе крадом сб кући. Ипак добија сваки рудар известан део соли. После педесетогодишње службе добијају рудари мировину. која се одређује ио њиховим заслугама. У рудницима држе до сто коња, за које су саграђене особите коњушаре. Коњима је тим доста добро, али им донекле вид пати. Гдекоји коњи, који у рудницима раде, не виде по 10 и више година бела дана. Сб се обично ломи у комађу. Најпотребнија справа за рудара је тако зван „цакан;„ на једном крају личи на чекић, на другом на длето. Цаканом праве рудари пукотине у сбној стени. У пукотину утискују се клинови дотле, док се комад стене не одвали. Тако одваљени комад бива врло велики, те се с тога раздељује. Од њега праве балване или крухове. Балвани су ваљкасти, а крухови имају облик иаралелопинеда. При том грађењу балвана и крухова многа се со издроби. Та издробљена сб еииа се у нарочито за то одређену бурад. Понекад се сбна стена ломи и нрахом. Али то се чини ретко. Од силнога потреса могао би рудник да страда.Сва сб, што се ту добија, није једнака. Највише се налази зелене соли. То је име добила отуд, што у руднику при светлости светиљке изгледа зеленкаста; наноље је нак сива. Састоји се из повећих зрна кристала и често се налазе у њој Фосилије. Те је соли највише. Много је боља шиикаста сб; она је ситнозрна, сивозедена, гдекад и бела. Најлепша је ситноока со; боја јој је сасвим бела, чиста је и ировидна. — Рудници у Вјелички доносе годишње око 6 милијона Фориката чистога прихода. Око половине соли, што се ту добије, уиотреби се у нашој монархији. Што претекне извози се ноглавито у Пруску и у руску Пољску. Слојеви соли тако су силни, да се неће моћи изцрпсти још за многа столећа. (Севка §ко1а ) Фр. Ј1. Зелинка.

НАД ШОГИЛОШ Т ЛАЗШ СИНОЈШЋА УЧИТЕЉА говорио у Сомбору 12. (24.) Јан. 1883. год. СТЕВАН КОЊОВИЂ учитељ. Тужни зборе ! Јучерањом зором одјекнуше на све стране суморни гласи црквених звона. — О ви чудна звона! Ви која сте гласници радостних и жалостних вести ! Ви која подсећате човека на стазу вечну — на ону стазу којом невладају земна уживања. — Ви звона што вас је велики песник онако мудро карактерисао а за овакови случај овим речима обележио: С куде збоно Ирати једног тугујући Гласом уди, Самртника вечној кући. И мртвачку (Шмер—Арх. Пав ) Песму гуди, Вашом подмуклом тутњавом силом се подкрала мисао о злослут-