Школски лист

— 53 —

„Желети је, да учитељи мање оснивају своје мишлење на вери у авторитет, него да проникнув савршено у саму ствар налазе за све довољан основ у сопственом разуму и сопственом искуству. Немогуће је да живимо туђим мислима; ма како биле красне идеје, што их ирепоручују авторитети, догод нам туђе мисли не постану јасне, догод не постану наш иметак, наше осведочек>е, све дотле су оне сјајан, али ништав накит и ништа виш' 3 . Кад није задаћа учитељева, да учи ђаке да гледају туђим очима, да мисле туђим разумом, то је у толико више њему самом потребан сопствен разум, сопствено схватање ствари. Читање нека је дакле средство за цељ а нипошто цељ." Трећа глава разлаже узајамни одношај теорије и праксе у педагогици и важност обојега за учитеље. Четврта глава износи значење иедагогике као науке и њен одношај према помоћним антронолошким наукама, пета расправља о теорији васпитања као о извору иедагошкога самообразовања учитељевог, седма доноси кратка дидактична начела Коменскова и правила постављена по Дистервегу. Историји педагогике посвећена је осма, школској управи девета глава. Нека нам је дозвољено да из те бар неколико одломака наведемо : „Главна задаћа школског надзора је да уаубује, дакле је позитивна. Иншпектори не треба да буду администратори или полицајни чиновници, него стручни педагози, вође неискусних, прави тумачи и штитови закона и заштитници учитељства. Понашање њихово према учитељству ваља да се оснива на човечности, готовости, безизнимном уздржању и иредусретљивости. Иншпектори ваља да дају пример како треба да се пошту.је учитељ како на дому, тако нарочито и у школским разредима." „За уређење школа ваљало би исто тако да се постара као за уређење цркава, јер нозив једних и других оснива се на идеји просвете и у једнакој је мери узвишен; треба дакле да се у једнакој мери и ноштује. Нужно је старање, да школа не одговара само захтевима хигијене, него и естетике, како би нријатно утицала на ђаке и била место пуно чари за исте. Где су школе налик на шупе и штале, ту се не може да ишчекује висок стенен народног образовања, где су пак школе најкраснија здања и снабдевене сваком угодношћу, тамо може одмах да се суди, да је просвета ухватила корен, да је образовачост постала општом потребом и стекла иаклоност народа, који радо приноси жртве за подизање школа." „Школа има будућност, или правилније речено сва будућност зависи од школе ; пре или носле изаћи ће школа из надимљене, тамне колебе и заузеће место, које јој пристоји." Иза тог красног увода долази обзор 52 педагошких дела и 5 школских часописа. Почиње недагогиком и њепим помоћним наукама. На челу тих списа стављено је дело Ушинскога „Човек као предмет васпитања." Та педагошка антропологија славнога автора веома се цени у руском недагошком свету. Од оригиналних списа наводе се још у том обзору Каптерева „Педагошка нсихологија," Е. Водовозова „Душевни развитак детета од првих појава свести до осам година," М. Манасеинова „0 одгајању деце у првим годинама живота," Е. Бобровске „Основ Фребловог система и његово извађање у неким дечијим баштама у Немачкој."