Школски лист

— 56 —

свргаеним богословама школа била девета брига, то није пи чудо, јер се нису ни спремали озбиљно зато. Ама је жалост, што су носле по речма критичаревим и нокрај свога класично-ФилозоФСког образовања, парохију само зато оберучке прихватили, да — благују ! ... Писац је дабогме нишанио на другу страну; али је хитац учинио баш добру услугу, јер је у част истини ириказао ту некадању браћу у правој боји. Е тако је то, кад се у журби баш незгодан пример омакне Најпоеле спомиње се тамо још једна околност, којом се ишло на савршени утук предлога. Критичар вели : „У учитељску школу примају се младићи са разним аравцем образовања т. ј. ту има, који су свршавали реалне, грађанске школе и гимназије".... Једни од тих завода дају реално, а други класично образовање; но за богословију треба само „класична" образованост. У први мах изгледа да ту збиља лежи велика сметња, неки грдан камен спотицања. А опет није тако. У учитељску школу заиста улазе ђаци са разних средњих завода, то стоји Али исто тако стоји и то, да сви ти ученици пзлазе отуд образовани у једном истом аравцу, јер један наставни дух влада онде за све слушаоце. Три године се непрестанце изравњава код њих ниво оиштега умног стања, те за тим полазе у свет са доста изједначеном сиремом и ако су им преднауке разне. Дакако да сви ђаци нису и немогу бити умно једнаки ; али то се изједначење и односи ноглавито на тамошњи нас.тавни материјал. А тај није једностран, него обухвата и реална знања и све главне основе теолошког учења. ГГа инак, ма да су им преднауке разне, код свију одабранијих принравника ствара се ириближна једнакост у умном ногледу. А са том уједначеном снремом, допустиће нам се ваљда, да би и учитељи могли доказати своју способност ма и без „матуре"—у џену. На нослетку критичар запиње и за грчки језик. Вели да се грчки мора нредавати у богословији „ради бољег изучавања св. писма." Остало би још и то као једина сметња. Но и нехотице заблиста нам пред очима мисао: а да ли је текст св. писма на црквено славенском језику исто тако веран ориђиналу као и грчки?! Нами се чини, да ће у том св. писму бити сваки израз и сваки појам онако исто нреведен, као што у ориђиналу стоји, јер је опште знано, да је наш црквени језик богат у изражавању. До сад се бар о правилности славенског св. писма још није никад сумња појавзла. Осим тога сви знамо, да се наше свештенство радо служи наводима из св. иисма, али не грчким ни латинским, дакле тима, што се за класичне сматрају, него баш славенским језиком. Но у тој ствари ми би рекли да је само ово главно и меродавно. Баш кад би узели, да је сваком богослову грчки језик преко нуждан, онда би то знање морало да буде потпуно, темељно. Јер ко би хтео да превађа с грч кога на свој језик, тај би морао сваку ставку, сваки израз и сваки нојам сасвим тачно, верно и јасно да преведе, а то је само савршеном зналцу т. ј. стручњаку могуће. Половно и површно знање било би пре од штете, него од вајде. А руку на срце, па се мирно и искрено запитајмо : колико има тнх слушалаца богословије што су у правоме смислу класично изображени ? Да л' би се могли на прсте избројати ? — Ово нека се нипошто не сматра као ирекор и увреда; јер само зато епоменусмо, да се