Школски лист

ш -зн — 150 није никад паралелна према врсти, него да ш њом чиии знатан угао, иросеком угао од 45°, и да онај, који косо на десно иише, увек и нехо< тиде такав ноложај тела заузме, који омогућава грађење тог угла Уместо да задржи прав ноложај писапке, као што су то пређашњи иснитаоци захтевали, и да наиусти косо иисање на десно, предлаже др. Берлин обратан пут; он задрнгава косо писање на десно и ставља питање: који се ноложај писанке слаже са у здравственом обзиру неоенорно правилиим иоложајем тела, т. ј. правим седењем саусирављеним, правим држањем главе. Одговор гласи: Кад се косо на десио пише ваља нисанка тако да се намести, да главни потезови слова чине са рубом стола прав угао (од 90°) и иошто исти, као што је вапред нримећено, чине са нравдем врста угао од 45°, то се мора писанка на десно за толико да накриви, да и нравац врста са рубом од стола гради угао од 45°. Ири том положају добија цела десна рука наслон, који је колико нуждан толико и нриродан. Нема сумње, да ово интересантно шггање није ни радом тога одбора потпуно решено, него ће бити нужна још многа друга опажања, да се ваљано решење о овом предмету узмогне да допесе. А томе могу а и иозвани су да што донринесу и сви учитељи без разлике. (8сћ\\га. 1|ћг21ц.)

ШИСЈШ 0 ШОДНОЈ ШКОЛИ. Да су школе, па баш народне школе, свуд и но свакога од не догледиа замашаја и важности, о томе већ одавна нема сумње, та впљда и нема више на свету никога ко би то могао порицати. Ваљана школа је у вишем смиелу права усрећитељка парода. Где се она не гледи као пасторче, тамо и влада узајамна љубав народна; где је она узвишена до сувремена савршенства, тамо не оскудјевају услови трајног оистаика и благостања народа; где се у њу што више улаже снаге и жртава, тамо се и диже неисплатими род; где је она мила и старом и младом, где је она сабор и мали и велики, е кога носе знање и утјешне наде за будуће дане, тамо не избива елога и благо народне иородице. Где она одговара високој речи: „народна школа" ноднуним смислом својим, тамо је и њен народ ирави народ, свој и школин народ. Ко за школу шта привреди, иривредио је за сам народ и отачбину. Ко у школи и посредством школе чини, да се однегују ваљани и разумни људи, одужује синовљи дуг и људству и отачбини. Јест, таки је позив школе и само таке школе требало би да су све народне школе. А таке ће и бит.! ваљда — каже нам нада, кад узмемо на око и у суд старе и нове школе. Ал да то што ирије буде, ко треба и може на иосао? Дал' школе наше ове и овакве да што прз створе школи одан, школин народ; ил' ће једном сав народ да обљуби школу па да буде њен? Ако један народ не љуби школу као јединче и узданицу својуј ако се не брине за њу иекреном и добромислећом бригом, као мајка над