Школски лист

— 151 —

ббним дететом, помишљајуђи па зло и на добро; ако се не надтиче са осталим народима како ће му школа што обилатији илод донети а што уваженији углед имати; тај народ но имену је само народ од данас до сутра. Ал у замену тога и школа му је „народн а ," школа само но имену — од данас до сутра. Тако стање свети се самом народу, јер шта у том случају битише прије, то дух времена и моћ иросвете других народа суди, ал једно од другога раздалеко не бива. Па ко може нрије на носао? Ни школа ни народ сам, већ народ посредством своје школе. — Да, народ, та висока моћ — кад је вољан и на речи и на делу; народ, тај велики извор снаге свему и свачему тај је позван и кадар да чини Богу и људма угодне а народу и отачбини користне чланове људства. Школа му је сувремено средство, а најмилије и најдрагоценије културно средство треба да буде сваком народу народна школа. — Висока веза школе као културног средства са народом као високим покретачем и управљачем своје судбе, чинила би народ иравим народом, школу му правом народном школом, које би онет скори илод био школи одан, школин народ. Ал где је школа још и сад шесдесетини процената немила, тамо се неможе ни назрети висока веза школе и народа; тамо брижни ногледи ноглавица и управљача народних треба да су најозбиљније управљени, јер тамо школа за народ њима вапије. А да нас и таких има, иште ли ко доказа? Колико је народа што су жељни школа, још више је школа нгго желе њој оданог народа. Та колико је народних школа, које једва зиају чије су, народа у њој малог и великог виде тек, и ако још, једанпут у години. Онда истом сирота школа види чијег је имена она као народна школа, и ко би требао другче за њу, ил унраво за се а нреко ње да се сгара. — Сво друго време није кадро да упути силне и дужне госте а крвне рођаке школине ни да назову „номоз-бог" и запитају: „како је?" — Та заједничка дужност не врши се ни заједнички ни појединце. Требали рачунских доказа? Е па опда бадава високи позив народне школе нуз тако слаби одзив народа. Без великог уснеха животаре и мудре уредбе за народне школе и лепе интенције користног и благодетног закона школског, кад се још нисмо с љубављу у једно сложно коло ухватили, општина и учитељ, школа и народ, иа да из све снаге морално и материјалпо полажући једно другом народну школу чувамо и усавршавамо, те у добру се надмећемо, а све за мили народ сво.ј и драгу нам отачбину. С. В.

Г А Ц К 0. (Народоииона слика.) Сутра дан но мом доласку у Гацко изиђем у чаршију, у к*ф>ј угледах све саме трговачке дућане, који су врло мали и то нод кућама или засебно нрављени. Куће су више камените него дрвене, и покринене су каменитим илочама; на неким кућама врло су мали прозори, које је обичај доносио нод турским господарством. Иоједини призивали су ме иа