Школски лист

- 293 —

лике јесте тек загонетно. Он је у свакидањем саобраћају са светом умео боље ноступати, него сви они писца књига: „ 0 обхожденију са људима боље него сви галантомисте и углађене салонске особе. — Тако нпр. малу децу распитује на путу за здравље њихово и родитеља им, за науку, за учитеља итд. Познатом се увек он напред јављао (једна госпојица, гошћа у Сентомашу сретала се за пуна 3 месеца дан на дан са њиме на пијади, па никада не могаше уграбити прилике, да као млађа њега прва поздрави; он је увек прехитрио још на 5—8 корачаји унапред). Ни црни Циганин није отишао из његове куће, а да чаше вина испио није, само ако је томе време било- Са зло оглашеним људима је такођер знао мудро и вешто поступати, па шта више и саме поклоне им чинити*), као оно Милош са Турцима у Београду. — Свакоме је поштовање одавао и према свакоме предусретан био; зато га је сваки и поштовао и морална решпекта од њега имао. Отуда се само разумети даје, да њега за пуних 60 година радена живота никада нико запалио, поробио није ; нико му се светио није и нико га тужио није, као што и он за живота никога тужио није! Своју изгубљену ствар, залуталу марву, одбегле коње итд. није он никада тражио онако грозничаво као остали свет; вазда је том приликом рекао: „Та ваљда ће наћи добри људи и довести"; готово се никада и преварио није, нашло се имање; али је и награђивао лепо таке поштене људе. Спавао је мирно и путовао са силним новцем без оружија! Хуманизам, филантроижју и љубав ка ближњим рлзумевао је, исповедао и извршивао за цело већма, него сви ти теоретичари писци педагози, проповедници и филозофи . Помоћ његова стајала је целом Сентомашу вазда на услузи и добрима и злима. Чинио је то и „шаком и капом", дању и ноћу (из сна га буде потребни, те без сведокз и писмена узимају повеће своте) и то у тренутку без великих и познатих церемонија и модалитета, јер у њега не беше књиговођа и таког чиновништва; он је цела века био сам свој књиговођа и протокол, касир и сензал, млађи и старији. —

*) Два примера ооташе ми живо у памети: Једном ручасмо нас двоје сами. У по ручка трупи у собу нам нека позната зликовачка особа, што је истом пре 5—6 месеци са тешке робије отпуштена и рече : Бабо ! Молим Вас .0 фр. у зајам; — Деда му рече: Ево најпре чашу вина! — Ево ти 10 Фр. новаца. Ево ти опет чаша вина! Онај испи и ову пак рече: хвала и с Богом Вабо ! — Но деда му рече : Трипут Бог помаже, ево и трећу испи ! Оде човек. А деда ке мени: Познајеш ту несрећу од човека, па шта мисдиш ? Ја: Нознајем га, али знам и то, да Вам никада вратпти неће! Деда: Е мој синко, то внам и ја да ми неће никада вратити ! Ја: Па како сте му онда могли тако срдачно дати? Деда : Треба људе познавати! Ја сам њему дао 10 ф ; неће ми их никада вратити, али ми неће никада више на очи ни изилазити, неће од мене више никада ни искати; тих 10 ф . било па није, али сам се сачувао тако бар за навек од њега ; јер боље и овако, него да ми то мало врати, и иосле сваки час да ме узнемирује са великом сумом. Овако ме се стиди и клониће ме се ! Једном оиет пустио на узаном насипу пред своја кола некога сиромашка на једном трошном кољу, те му овај више од по сата прашину у очи терао. На питаље моје: Што га не обиђете? рече ми: Видиш, да је луд, бесан и готов на свађу; сад само још и ја да хоћу, па ето зла. Од мира не боле глава! — До салаша свога никада га обићи не хтеде, а онда му се још јави.- Помоз Бог Илија! а ја и не знам да си ти, да смо се бар мало разговарали! а исти Илија сцадао у ред првих допова и убица!).