Школски лист

— 160 —

од оних, који радо хвале или радо куде, ако се нема много повода на хваљење или куђење, али сам тога увзрења, да јаван рад јавно пратити треба, и да рђаве јавне раденике у штамни ваља укорити (јер је штампа најбољи лек против нехата и оначине), као што опет с друге стране и добре јавне раденике треба у јавним журналима приказати (јер је штамна и ту најбољи пут, да се заслужну раду призпа оцена. Једна врста знаменитих јавних раденика су учитељи и учитељски рад требало би да се можда највећма прати и надгледа — кад помислимо, какав велики и племенити задатак имају учитељи. Према томе ја са своје стране, кад ми се већ дала прилика, да будем на испиту у срп. нар. школи, не могу, а да не изнесем на јавност, шта сам видео и чуо у школи. Не ћу превртати тим мање, пгго о раду учигеља ЕириИа само похвалу имам да кажем, те ми је по том дужност врло пријатна. Но да пређем на саму ствар. Испит је трајао од 8 — 12. с. пре иодне. Највише — један добар сат — заузео је катахизис, као што по мом мишљењу и треба да буде у вероисповедним школама. Вреди пак много се бавити катихизисом код млађе деце за то, што је Србу с вером срасла и народност, а друго, што ни један други предмет не пружа учитељу толико ирилике, да децу на моралне путе упућује — које упућивање ваља да претходи самој правој настави у науци. Ко познаје заповести божје и црквене, дела милости телесне и душевне, грехе ове и оне и т. д., као што се то задаје деци да науче, тај зна, колико и колико мудрих тумачења и упутстава има прилике учитељ поред катихизиса да рекне својим ученицима. Ваљаним а савесним тумачењем уз навођење примера из живота може учитељ толико да оплемени срце у детета, да га иосле никакве зле прилике не могу скренути с пута илеменитости у моралности и доброти. Ко зна, да доста пута само у томе не лежи узрок, да једно место броји несаразмерно много рђавих, покварених или бар неразборитих индивидуа, што се у своје време нису добрим примерима, на какве побуђује катихизис, некадашња деца, некадашњи ученици оилеменили ! Ако се трпало знање у децу, оно нмје уродило плодом, јер сипати гомилу наука т. ј. позиавања у дете, а не чекати, док се срце облагороди, значи сииати воду у иразан суд. Код тачке „ сриски јсзик" радовао сам се, кад сам чуо, како деца лепо и с разумевањем читају свој матерња језик. Учитељ је и овде ноказао, да уме с једне стране да изабере најагодаије комаде за читање, а с' друге, да уме врло вешто да према умној развијеноста дечијој тумачи прочитане нримере. И „мађарски језик " задовољио је са свим. Деца су читала тачнОј где год им је књига отворена, а све прочитано умела су и превести, као и рећи, шта значи ова или она по.једина реч. Кад је мађарски језик заведен у нормалне народносне школе, чули су се велики повици ; да је тим наређењем учињено, да деца не ће моћи ништа друго учити. Ко је свој задатак схватио, као учитељ Кирић, тај је показао, да је она бојазна неоснована и сувишна била, јер деца норед ваљана учитељева рада могу