Школски лист

— 85 -

СПОШЕННК УЧИТЕЈБУ. Честити Срби грађани Чаковачки подигли су лен мрамораи споменик на гробу свог врстног и отличног учитеља покојног Лазара Илијевића. Сиоменик је освећен на Лазареву суботу, које га је дана и шестонедељни парастос држан покојнику у цркви Чаковачкој. Ово је ваљда ирви нример у народу нашем, да обштина нодиже споменик свом ваи,аном учитељу. Нека је слава дакле тој честитој' обгатини, која уме ценити достојно заслуге свог ваљаног и отличног учитеља. Управа учитељске школе добила је на ову тужну светковину од приређивача позив следећега садржаја : „Своме заслужном учитељу ЛАЗИ ИЛИЈЕВИИУ нодижемо 16 / 28 - Анрила 1888. (на лазареву суботу)

и позивамо Вас овим учтиво, да Вашом личношћу, при овој тужној свечаности учествујете. Скуп је у дворани овдашње срн. нрав. општине у 9У 2 сахала пре подне, од куда ће ду се учасници у цркву одати, где ће се пре освећења споменика, врсном иоксјнику ШЕСТОНЕДЕЉНИ ПАРАСТОС одржати. Чаково, 12/24. Апр. 1888. Срби, граЗјани Чаковачки.

ДРАГИЊА СЕДЛЛРОВЛ, сриска народна учитељица. Немила смрт, која је небројено младих живота — која би народу нашем од корисги могли бити — уништила, нокосила је пре кратког времена опет једпу младу снагу, честиту учитељицу старо-гаовску, Драгињу Седлареву. Покојница је нрестала живети у своме најбољем добу у 22. години живота од сушице, која се на њој недавно ноказала, те није нико ии мислио, да ће је тако брзо с овога света несгати. Драгиња Седларова родила се у Вршцу 1866 вишу дев. школу поХЕђала је у Панчеву а свршила је српску учит. школу у Сомбору 1884. и после неког времена времена иостаде учитељица у Ст. Шоови, где се због доста малене плате борила са оскудицом, а овоме лридође и болест која јујв ето и у хладни гроб одправила. Овде је учитељевала две године и није никада клонула духом, него је вршила своју дужност до пред саму јој смрт на неколико дана, а потоме леже у кревет из кога се није више на дигла; испустивши своју млађану душу на велики иетак по подне у наручју уцвељене удове мајке и неутешне старије сестре, које су јој се радовале као озебао сунцу а пазиде као зеницу ока свога. Та она им је била нада и утеха.