Школски лист

132 —

дао нуждна упутства за живот, затим, опростивши се са управитељем и наставнидима, тога дана после подне одпутовао је иреко Реке у Трст, а одатле у свој завичај. Сљедећега дана т. ј. 15. Јулија држано је Ззлагодароније" за све Србе ученике у православпом храму горњокарловачком и раздаие су дипломе оспособљенам учитељима и учитељицама. —&.

ХТо ±30Кад је иоред Мајке своје. Док је света, док је века, Нек се узда Човечанство у Тебека. Иван ЖГ. ПоповиЂ.

упутство деце у вери. Наиисао 'ха-дехз: Еор^ошки, свештеник. (Наставак.) Друго правило је ово: Деци ваља из ране младости веру као иајбоље и иајсигурније средство, које добродјетељи и блаженству води, иред очи стављати ; али то треба више иримерима, него иравилима чииити. Са једне стране покажимо деци са мудрим, умереним и добродјетелним животом евојим, да је вера у стању свуда добре људе побожне и користне грађане и пријатеље изобразити. У датој прилнци треба деци рећи, да би нам тешко пало ово ил' оно учинити, овог се добита одрећи, или ону тешкоћу надвладати, или каквом злом искушењу иротив стати, када не би вера вољу и снагу томе дала и када се неби људи сматрали, дасу за други живот опредељени. Али еа друге стране треба деци показати мирноћу еавести, трпљење у натњи и рећи јој, да вера тјеши и задовољава човека. Разговарати се треба са децом о тима случајевима и показати им, да спасоносни уплив вера има на наше умирење. Ако ми онда, када нас други оговарају, када нас неираведпо окривљују, када нашима најбољима радовима злу намеру подмећу и нама у место заслужене похвале нрезрење показују; ако се ми онда у кругу своје иородице са добром сведоџбом наше савести и са уверењем, да Бог наше намере и мисли зиа и одобрава, тјешимо •— то ће се онда наша деца учити, да више на пресуду свога разума, него на светску пресуду гледају и да мирноћу еавести и одобрење Божије свима похвалама и отличијима људскима предпостављају. Ако нам наша добра предузећа не иснадну за руком, ако нам се наше трудољубље не награђује и наше наде униште, то треба задовољство и веселосг духа при том одржати, а тим ће деца научити шта може вера над нама учинити. Онда треба деци рећи : ја сам то са свом верношћу радио, ја сам све оно употребио што је од мене зависило, само

| рце ми се не надима, Не узноси, Боже, око, Нити идем на велико, Нити идем на високо. Смерна ми је, кротка душа, Као мало Дете што је,