Школски лист

— 21 —

беше дисдиплинарна владатељица у школи, на један пут поста пеци л а служавка. Једва се виђа у праху, који ју покрива. Да је домаће одглјање деце у опште повољније, не би ју човек никад ни иогледао. Али школа мора да рачуна на резнолике индивидуалности, па тако у крајњим случајевима, кад се сва блажија на расположењу стојећа средства, као безуспешна ноказала, притећи и тои злу у намери да створи тиме нешто боље. Гласовити Дистервег говори у свом енохалном делу „ЛУе^луе1бег в -у на стр. 574. о телесној казни- Одлучно је против тога, да се иста закопо, што ће речи коначно, из школе избаци, на вели : „да би коначно одстрањењем телесне казни општи добар поредак код младежи без сваке сумње био поткопам." Ст. Д. Поповић има заслугу, да је знаменито дело највећега до сад шк. практичара дра К. Кера на срнски превео. У том преводу на стр. 54. вели др Кер : „Кад се већ изцрне сва дисцинли нариа средства и кад се инак саможива воља упорна ученика не ће закону да цокори, онда — и то само онда — настаје у Немачкој употреба телесне казне." М. П. Шапчанпн је опет учинио роду глас, што је знатно дело највеђега шк. теоретичара дра Дитеса на српски превео. Па ту на стр. 214. у потпуном складу са дром Кером вели овај: „Телесне казне нису до душе врло природне казне, али су за малу и раскалашну децу често најзгодније средство, да им потремо самовољу и упорство". Не давно се код нас нребацила дру Дитесу „неодлучност* у погледу тога, те се тако појавило и код нас оно познато непрактично становиште оптимистичног екстрема. — То је заблуда сувремене педагогије, које се ова већ прилично лишила. — Из малена се мора дете — на начин, који на исто радикалио унливише, послушности привикнути, јер ће само тако државне законе знати достојно реснектовати. Допадало се то сзд коме, или не, школа се томе мора да одзива. Иначе може школско образовање апархистичким страшилом да уроди. И онда је све, што је човеку драго, на коцку стављеио. Но људи, који сањају о некој педагошкој одлучности, ваљда би: да ону децу, која се „суфтилиијим а средствима не могу исправити, коиачно из школе отпусте. Јер такове деце мора свуда и свагда да буде. Закон и за њих прописује с пуним правом обвезу наставе. Како ћемо их дакле искључити? Како ћемо их трпити такове, да осталу децу својим неваљалством кваре, или бар штете ? То бар као педагози не смемо допустити ! — Шта дакле ? — Одправити их у поправилишта. — И тамо их телесна казна лечи. — Па код нешто невештијих учитеља отишао би капда повелики број у поправилишта. Где су та и је ли право, да држава само н>их оснива ? ! И зар не лежи ту нека оиасиост, да ће у зеликои броју истих можда и сваком месту — на једном постатн излишне обичие основне школе ? I Дакле свакако такожо »њеае идентифично је илузији ! У сваком случају, свакад и свугде, има се рачунати са онии