Школски лист

— 121 —

Срби и своју буквицу. Владика српских Беса, УлФИла, састави словенску буквицу глаголску (?) и иреведе св. писмо иа словенски (?) језик. Тако постаде он зачетник словенске књижевности, али је развитак хришканстпа знатно уставио, јер је примио аријанизам и управо тада преведе св. писмо. Аријанизам се јако рашири по српскима земљама. Српске владике па и сама Византија настојаху, да аријанизам истребе, што им је и пошло за руком, али је српски народ дошао тиме у велику одвисност од Византије. Колико је српски народ тежио, да буде самосвојан у политичноме погледу, толико је исто тежио, да буде самосвојан и у цркви. И Мутимир, кнез рашки (871—891.), утемељи у граду Расу прву чисто српску епископију, која се позније (1020) ипак претвори у грчку. Апостолском радњом св, браке Кирила и Метода веома се окористише и Срби и то преко ученика св. Методија, који су после смрти његове изгнани из Моравске добегли у српске земље. Св. Климент пос.тавши епископ у Ориду, много се бринуо и трудио, да научи и просвети српски народ. Дивни рад његов, који је доносио обилан род, устави богомилска јерес, која се као бујица ширила по српскоме народу, а уз то Византија изнова покори српски народ и намести грчке епископе, који не бејаху способни, да у српскоме народу подижу православље. Носле тога наста борба с Римом. Кад је успео да Хрвате сасвим задобије за себе и да им уништи народну литургију, бацп Рим погледе своје и на Србе те свесрдно иотпомаже српскога кнеза Војислава (1040—1051) у васпостављању архиепископије дукљанске са седиштем у Бару све у нади да ће тиме оцепити Србе од источно-православне цркве. Ну наде се папинске разбише о сталност српску и приврженост српску напрам православљу. Српски владари не бијаху никакови иријатељи латинске литургије. Они су тежили да достигну јединство црквено на основу православља, како би тиме ојачали и своју државу, јер у средњем веку верско јединство бејаше темељни камен држава. И с тога сва настојања римских папа, све претње и сва ироклињања одоше у ветар. У тој борби појави се на попришту српске историје славни Стеван Немања. Још док је управљао делом очевине своје (Топлица, Ибар, Расина и Реке) брижно се старао да у народу подигне православље. И у ту сврху зиђе усред државе своје манастире св. Богородици и св. Ииколи. А када је сео на великожупански престо целе