Школски лист

— 71 —

да је умерено, јер прекомеран запт шкоди деци и од таке деце никад неће бити одрешити и одважни људи, већ кад одрасту постаће мекушци и робови других људи. Деци треба оставити мало времена и да се поразговоре и да се прошале, јер сама дечија природа захтева, да су несташна и немирна, па тај дух нетреба још у првим школским годинама угушити; а после овако ведрија деца много боље схваћају, а од овог баш зависи напредак наставе. Ради бољег напретка наставе у нар. школи препоручио би и хумор. Шалом се дете растресе од оне збиље и сумпорности, кој-а ког њега завлада услед предавања силних озбиљннх предмета; а уједно хумор и бистри дете, јер ово слушајући шаљиве песмице и причице, не само да се разведри; већ је спремно да са више иажње после нрими оио остало градиво, које ће му његов учитељ причати. (За хумор у нар. школи најбоље су Чика Јовине песме и Чика Стевнне приче.) Употребили учитељ у својој школи ово што сам горе навео, држим да ће му напредак за цело ићи; и увериће се, да ће му школска настава и његов труд богатим плодом уродити. (Прочитано у седници учптељоког тела у Долову.) М. НоваковиЂ, учитељ.

БЕСЕДА ЈОВАНА ШРИХА ПЕСТАЛОЦШ. На Нову годину 1809. Превео М. С. Кончар учитељ. (Свршетак.) Ако вас учимо рачунати, тад је наше рачунање срество за вашу љубав, учимо ли вас познавати природу божију, тада је природа божија за вас срество љубави. Срество вам је највише, најузвишеније, најчистије, једине и вјечито чисте љубави човјечије природе. Ма шта да радите, ма коју снагу да развијате за службу својој природи, развијате ви под нашом управом снагом љубави, и кад тијело своје гибљете, да окретни бити можете у евима пословима живота, и кад бубањ удара а ви стојите у чврстима редовима, као да не имате ни тијела ни душе, и кад су вам на рамену пушке, које тамане дух и срце нашега времена, развијате ви под нашом управом, и под управом околине и утисака, у којима живите, само љубав, само човјечанску љубав, само отачаствену љубав. ЈБубав је једина веза нашега удружења, немилосрђе је једини гријех нашега заједничкога бића, једини гријех нашега удружења.