Школски лист

— 70 —

је сваки даљи спор пзлишан. Потичући ученике на амбициозност разоравамо управо моралну енергију њихову место да је снажимо, као што то захтева. највиши васпитни смер, коме и настава мора служити. Амбициозност и славољубље показали су се до душе у историји човечанства као најјаче полуге, без којих би из историје испали многи знатни догађаји, који су у својим последицама били од велике користи доцнијим поколењима, али: по успеху се не мери морална вредност човечјег рада, нити је икад смер освештавао средства. Властољубивост, тежњу за освајањем и прекомерну силу и обест нећемо назвати врлином, и ако је промисао обратио на срећу човечанства све оно, што су учинили Александар велики и Наполеон под упливом прекомерне амбициозности. Па какве императиве налази васпитач у овим нашим разматрањима? Ево их: васпитач мора добро пазити, да васпитанику не постане символ части главна ствар; мора брижљиво радити на томе да деца увиде како символи само онда вреде, ако су израз заслуженог, оправданог признања, израз Фактичког проширења самосвести васпитаникове у свести његове околине, и да као такви само допуњавају и морално подижу вредност личности његове; васпитач мора довести васпитаника до увиђавности како је част само онда неко добро и како само онда и вреди нешто, ако је часно стечена и ако се употреби на моралне смерове. Из овога излази, да васиитач мора бити врло образрив и правичан при подељивању тих спољашњих знакова, и да при употреби њиховој мора бити у толико обазривији што они више носе на себи карактер спољашњости. Најприличнији израз признања јесте реч васпитачева. Да је речју изражено признање сасвим умесно, и да корисно утиче на васпитаника, види се најбоље отуда, што је дете све блажено, што му чисто засветле очи кад му рекнемо „добро је," види се по радости којом прихваћа нови задатак после израженог признања. Разуме се по себи да се признање не сме изопачити у мажење. Ако се дете зарумени услед похвале онда је доста, постигли смо што смо хтели, л можемо бити сигурни да је поносу детињем задоста учињено. Добра оцена*) што је дајемо ваљаном ученику у извесним одсецима школске године, јесте други и сасвим уместан облик признања; да би овако признање боље утицало, може се оно

*) Допушхамо међутим да многе околности говоре против оцена, особлто у иогледу облика и начина на који се оцене обично издају. Простим циФрама или речима „врло добро", „добро", „довољно" и т. д. није потпуно изражено привнаље. Боље је тачно и нодробно оцењипаље, које се и родитељима саопштава у свој опширности ; на жалост у великим школама, где су многа деца, није могуће овако подробно оцељиваше.