Школски лист

— 68 —

гошким опомоћницама: Психологији, ЈГогици, Етици и Естетици. Норед споменутих дела нарочито је истаћи филозофско дело му : 0 моралиој слободи (ГЉег сПе 81(;Шоће ГгеЈћеИ;), што је изашло први пут 1860. г., а завршио га расправом о евделонтму (Еискитошзпшб). Као основ овог испитивања о моралној слободи узима Ди^ес чињенице морала. Појам моралне природе у човеку обузима читав систем осећаја и нагона, у којима се ствари оцењују као зле и добре. Угодно, неугодно, бол, радост, чежња, страст итд., све су то иродукти душевног рада, душе. Све се те појаве развијају на основу паузалитета (узрочности), у којем тело игра главну улогу. У телу, уирав кроз тело ради чулиост, који изазива душевна разна стања, тело даље душевне појаве произвађа. Тело је, дакле, орган душе. Од његова строја и покретања у многоме зависи и душевни рад. Слободни душевни рад се састоји у услузи тела духу људсиом. Кретин не може никада бити морално слободан. Ко се из рана навикне на уживања ниже врсте, том је чулност покварена, а ова је узрок пороцима, неморалу. Где се чулно развијање развија пако треба, ту се ствара моралиа свест, које је резултат морална слобода Из реченог се види јасно становиште Дитесово у овом погледу. Моралност индивидуа је, вели Дитес, ародуит одцошаја, у којима се индивидиум роди и одрасти. Овим Дитес обара аасолутну моралну слободу не негирајући иначе моралну слободу, које имаде али која се мора образовати свестрано, а најзгодније средство су морални иримери, којима треба тако утии,ати, да се морални иринциа иретвори у унутарње искуство и уверење. У даљем свом разлагању осврћући се на важне ФилозоФСке системе, Дитес врло лепо деФинира даље шта је слободна воља: Морална је воља онда и онде, кад и док човек удешава сам своју вољу и рад ирема оаштим моралним аримерима. На питање: да л' се може постићи слободна воља, одговара Дитес, да може, али савршена не; ова је само као идеал, а не позитиван Факт. Људска морална слобода није метафизичко аравило, него је етичка нужда, није то фактум, но је то задаИа живота. Дитес се даље истицао свагда као ревни иоборник школе као установе и учитељског сталежа. Било да је подизао свој глас у ком савременом начелном литању школском, било да је морао коју рећи у којим год другитвеним и иолитичким приликама све је то било снажно, убедљиво, одушевљено: за морални и матернјални бољитак школа и учитељства. Тај иринции његове борбе