Школски лист

— 54 —

у директној или индиректној кези, у ближем или даљем односу са главним смером наставе, то су они срч укупног наставног плана, која зајемчава јединство круга мисли, те примитивне основице карактера. У овоме је баш битна разлика између васпитне наставе и наставе у моралу, која је много слична т. зв. катихетичној настави у колико се обе труде да васпитаника науче морални кодекс. Кад већ знање црквених догми ретко може да развије праву религиозност, то се још мање може постићи права моралност сувопарним моралним изрекама. Обоје, религиозност и моралност, могу само онда утицати, ако су спојене са јаким и топлим ооећањем. Апстрактне догматичке и моралне изреке никад неће моћи изазвати такво осећање — па нека је каква вештина демонстровања — пошто се тонови осећања обично јављзју само у блиском опхођењу са конкретним личностима и односима. Без топлог осећања пак немогуће је у опште етичко суђење, мањ ако се не задовољимо простим Фразама. Предикат етичког оуђења је израз извесног осећања а не прост појам као код логичког суђења. Пре суђења је потребно извесно осећање. Ту и наилази настава на тешкоћу при образовању карактера. Неговање знања и интелекта сразмерно је лака ствар. Но, дед образуј трајно осећање, које скрива у себи унутрашњу температуру, под којом ће правилне тежње проклијати лако, као саме од себе. Настава, која полаже све на знање неће никад постићи то. Ово је кадра само она настава, која можо да изазове интересовање, и с тога је само таква настава васпитна. Дакле, два су средства, помоћу којих може школа ударити темељ за образовање карактера: 1. свеж и слободан, не утегнут живот у школи, који пружа разне прилике за рад негујући и ручне радове, а за тим 2. права васпитна настава, којој ј е средиште у историјском градиву, која је свежа и слободоумна те може увек да заинтересује васпитаника. Но, ма колико да се тиме може постићи, ипак се не сме све ишчекивати од васпитања. Туђе мисли и знање, вели Штајн , могу се до душе употребити, али се туђ карактер не може присвојити. То је чисто ствар појединчева. На крају крајева једино од њега зависи шта ће бити с њиме у моралном погледу, колико ће утврдити вољу своју у правцу ка доброме. Фихте до душевели: „Аео хоћеш да постигнеш нешто код човека, није довољно да му говориш само; мораш га начинити и то таквим, да он не може ништа друго хтети већ оно што ти хоћеш." Кад би васпитач располагао