Школски лист

— 132 —

да се у будуће састају скушитине само у највећа места: Београду, Пишу, и Крагујевцу. Идуће године сазва^е се скупштина у Београду. Ова је скупштина у опште оставила на нас с ове стране леп утисак. Учитељи се достојанствено понашали и своје ствари расправљали лепим изразом и родољубивим заносом; види се, да велик део учитељских снага припада интелигентној класи и родољубивим чланова народа свога. Неколицина нас војвођана или пречана, како нас зову, пожелела је, да обиђе овом приликом, колико се жељезницом може, и крајеве новоослобођене Србије, те смо се винули до Ниша, а одатле до Врање и Пирота. На путу том видели смо, да народ напредује, да просвета шири крила своја и у оним крајевима, који су пиштали до пре 20 година под тешким турским притиском. Стекли смо уверење да се школом шири у том крају поред просвете и родољубив смер, који иде за тим да се подмладак умном и телесном снагом креци, како би се не само очувало, што се стекло, него и даље проширило, пута слободи и напретку. У то име заведене су по тим крајевима школске стрељачке веџбе, те се деца основних школа мушка и женска, веџба]у гађањем из пушака, за које им држава даје оруђе и џебану. А по средњим школама заводе се гимнастична друштва „Душан Силни", која и дух и тело снаже на поуздање и храброст. Прву стрељачку задругу међу ученицима осн. школе завео је 1892. г. Јаков ПоаовиИ сићевачки учитељ, наше горе лист, који је још пре 20 година прешао тамо да војује за крст часни и слободу златну. Његова је четица добила и своју заставу са двоглавим орлом, којој је кумовао сам краљ код срамног споменика варварства турског, код „Пеле Куле", близу Ниша. Учитељ је добио од краља признање; а да је та родољубива мисао загрејала и друге учитељске груди види се и отуда, што је за ових пет година основано тамо већ 42 школске стрељачке дружине. Само нас једна појава у том крају нашег народа изненађује и жалости, што чусмо и приметисмо, да тамо у народу религиозни осећаји изчезавају; народ скоро напустио цркву. Пншљани су под Турцима знали саградити величанствену цркву, која би могла примити у своје закриље 5000 душа и беше за турско доба често пуна, а данас, вели црквењак она], не напуне се ни столови ни о највећим празницима. Та се појава указала и на простом народу,