Школски лист

8»

— т сциплином, но Хербарт назива тај чин васпитања одржаљем реда заптом (ОгсЈпип^) а то због тога, што паспитатељ у дотичном добу дела цељи одржањем запта домаћег и школског живита и тиме спречава у неразвијеном ученику побуђење ниже телесне, односно душевне побуде, жеље. То стање траје све до оне Фазе дугаевног развитка, док ученик самосталном увиђавношћу делати не почне а управља се васпитање тада према захтевима запта (Сиећ!) што се готово једино на образовање објективног карактера односи старајући се, отклонити ученика од сваког утиска који би му чуствовање побунити и у њему неетичне побуде побудити могао прилагођивајући га уједно друштвеном реду, како би се истоме свагда подвргнути знао. При одржању реда — запта дакле, вал>а ученика усљед мапкања увиђавности му, новржена је воља васпитатеља који дела са цељи, да му васпитник на основу полако стеченим позитивним мотивима управља своје поступке. Но обука временом створи способност за увиђавност и тада се поступак васпитања не ограничава ли на послушност постојећих уредаба, већ да ученик увићавношћу чини оно, што до селе жељом, упутством учитеља би. У томе добу јавља се дакле воља самог ученика и он је жели индивидуалношћу и ироизвести. Моћ васпитатеља почиње да слаби и ограничавати се на саветовање, тако рећи цензорисање. До сада беше крма целога учениковог живота у његовим рукама, но сада је предаје самом ученику а он се ограничава једино на могућност — руке му управљати. Васпитни поступак при овоме добу јесте права дисциплина, када се не више са уредбама запта, већ понајвише саветовањем утиче на вољу ученика, да он свагда самоувиђавношћу добро позна и своје поступке без лицемерства по томе равна. Трећи васпитни утицај утиче на образовање воље и јесте тактика а цељ јој је, пригодним срествима образовати нисимулантно карактерну личност. Овај део педагогије је у систему Хербартовом — где је моћ моралног карактера као главна циљ заступљена врло објективно изведена — вели педагог Кагтап — и баш потанко, сретно изведене деФиниције Хербарта о чињеницама објективног и субјективног карактера*), ободрава ме, да постигнуће чињеница

*) Од опољњег овета поотајући и на њ односећи се импулси јесу објективне чињенице карактера, а од унутарњег (душевног) света нам иаворни, на побуде воље нам односећа се душевна стицања — јесу чињенице субјективног карактера. Код овог потоњег само опредељеље (ЕгЉсШиз) постаје усљед увиђавности и по разнишљању испуњава побуду воље. Објективан карактер онда претпоотављамо код детета, кад је оно васпита12 *