Школски лист

122 —

Кад један народ задаћу, која му је намењена, већ на овом свету изврнхи, те се на врхунац својега морална и материјална развитка успне, тад у њега може да важи начело: „уметност, уметности ради и књижевност, књижевности ради"; али код младог народа што се тек у Фази развитка налази, књижевност треба да је: народа ради. Ако дакле допустимо, да књижевност па и појезија могу бити тенденциозне, то тим већма допустити можемо, да у младоме народу сатира треба да је понајтенденциознија. Сатира већ по природи својој што исмева будаласте особине а шиба убитачне навике људске, много користи друштвеном поретку, да се оно, што се на криву путу налази, још за времена поправи. Тим она, у рукама поштена и неосветљива песника коме само општа корист пред очима лебди, спасоносним оружјем бива, које као муња обара зло али и ваздух од заразне трулежи чисти. Сатиричар њоме дакле не постаје само уметником, чијим се именом историја књижевности дичи, већ је прави добротвор народу г$ога он од моралне па и материјалне пропасти избавити тежи ; у колико је то једним скромним иесничким умотвором постићи могуће. А да су сатиричари, као песници-родољуби, још од старих народа били увелике уважени, сведочи нам Архилох кога су класични Грци као и Омира напоредо славили, и на споменике испод Омирове главе Архилохову главу резали. Па и Хорацијеве Сатире већма се него Оде му, цене; ваљда зато што „оде" временом застаре, а сатире остају свагда сувремене: јер су људи у таштим слабостима у свако доба једни те исти. Кад узмемо у обзир, да малени народи у жураивој тежњи за просветом, у недостатку самосвојне цивилизације, често ову с великих народа на своје сићушно тело силом навлаче, не марећи зато: да л' му она доликује, ил' га прави смешним, то ћемо се уверити, да је у таким приликама најблагодарније поље за сатиру. Ту типови и друштвене заблуде у свој својој смешној пластичности као из вертепа излазе. Па док су таке појаве само у безазлену руху слабости и мана, које другима за подсмех служе али ником ни од какве штете нису, дотле ни сатиричар свој прави позив потпуно вршити не може. За њега насгаје културна задаћа тек онда, када му се народ његов стане да изопачава и напушта обичаје и дух свој, те на чило, једро тело накалами навике и установе хипер-цивилизована, преживела народа које му здраву, младу крв трују те му читав организам за сва времена могу да униште.