Школски лист

— 115 —

заједнице ; те због тога и определише кашње три године „за опште понављање" назвавши је „недељном", „поФторном школом", „опетовницом". Општим развитком друштва све се већма увиђала погрешност горње хипотезе а важност опетовнице и потреба стручнијег урођења јој, док данашњим даном пак, посматрајући опште економско стање нам — почев од опхођења друштвеног па све до суштног материјалног живота — морамо признати, да она у свом првобитном стадиуму и на даље опстати не може, ако хоћемо, да одговори правој својој цељи. Јер погледајмо само данашњу опетовницу, где се учитељ и ученици са упутством: „понављати наставу основних разреда" ограничавају на извод истога са истим учебниницима, но без икаквог одређеног плана и обзира на доба, развитак ученика; те онако и видимо, да учитељ и поред свих виших наредаба и поред све добре воље, није у стању задобити дух ученика и ови га посећују тек само силом §-а који им глобом прети. ГГоред данашњег стања и најбољи наставник у пОФторној школи интензивно радити не може, јер увиђа, да усљед природе ученика не сме радити као до селе, а не зна како да чини то, усљед краткоће времена и неопредељеног градива. Но да би што боље увидили потребу уређења данашње опетовнице, посмотримо само већину сељана наших посепце. Као син мајке цркве, без икаквог душевног убеђења иде у цркву из обичаја, а уверих се, те могу рећи, много пута из дугог времена. Служба и проповед на њој, тако га исто моментално, пролазно раздрага, као што га на пољу отпаднички разговор разочара. При најмањем материјалном потресу или принашању жртве — пада у екстрем и поред тога, што је основне разреде свршио, катихизис па памет научио, причом и примером учитеља много пута усхићен био. Као човек, недостаје у нужном реалном знању, те је неспособан у разним материјалним приликама помоћи се, у друштвену заједницу уживити се. Већ или повучен — не хајећи ни за српство ни за ширу заједницу (државу) — ринта, ради да на нос падне, само да не напредовати, већ тек себе одржати може, јер своју добит усљед незнања свога са многима поделити мора; или пак, увучен у вртлог друштвени, истиче се — тако рећи — лудо пропада, после чега — опет у незнању своме — на заједницу ђипа желећи је оборити. А то све чини и поред тога, што је у основним разредима учио, да се Србином зове, да Србин љуби домовину