Школски лист

— 116 -

а умире за краља свога, поштује закон; ради и штеди за благостање своје и својих. Речју огромна већина наших простих људи, као домаћин. газда, грађанин, Србин не уме да схвати стање своје — јер га не познаје — већ подлеже префриганости оштроумнијега почев одма од пандура и од грошићара. Свога убеђења сем инстинктивно животних потреба — нема, већ сљедује туђој сугестији; а то не за то, што разума нема, већ што ни у чем стварно верзиран, упућен није. По томе је јасно, да за опстанак живота, егзистенције и за напредак, потребан је сваком члану друштва известан степен спедијалног реалног образовања а то члану основни разреди дати нису у стању, јер видимо да и поред најсавеснијег рада у њима, сељак одрастивши једва име потписати и неким — врло примитивним начином мислити уме, не имајући никаквог ослонца у своме „ја". А то је са свим природно, кад само психолошки посмотримо рад, еФект и плод делања нам у основним разредима. Дете у својој 7. години — дакле кад у школу пође — телом је слабо, духом неразвијено; ограничава се на спољне утицаје сензитивне природе. Први рад нам због тога и јесте, развити му органе како би способан био, стицати спољне надржаје за збирање осећаја, престава и појмова. Из тога разлога и концентришемо наставу првога доба у очигледној настави. Каснијв, пробудив у њему природне способности душевне, развијемо га дотле, да се почиње у њему показивати и моћ унутарњег света, показује нам се — иотина слаб, али ипак индивидуум, способан за развитак унутарњег осећаја, и ми га васпитамо па сад већ и настављамо с цељу развијања чуствовања и воље. Но пошто је и сада под јаким утиском вегетативног живота и сада нам је главно спољно стицање а не унутарња — апстрактна — аперцепција. То нам сведочи пракса да н. нр. ни у V. разреду не појми разговетно појам „небројено" ; да при разумљивом читању место „римски" вели „мирски", или место „посланицима" рекне „посластицама" унотребив погрешно као синоним једно место другог; или ти пак да реченицу „жеља принети себе на жртву силно је обузимала његову душу" није у стању сам растумачити . . . итд. Цео му развитак сведочи дакле, да настава још непрестано ваља да је Формалне вредности: збирање, расветљавање престава, појмова стечених из спољног света-Ј а тек унутарњим уређењем истих јачање аперцепције т. ј. постепено оспособљавање на апстракцију.