Школски лист

— 117 —

Према томе, судећи по развитку му телесном и душевном, објективну наставу са цељу сталног знања тек онда можемо ученику давати, када је он интензивно развијајући се известан стадиум душевне снаге достиг'о, што ће му за примање и аперцепцију будућих надражаја служити. Чинимо то онда, када је способан и унутарњим посматрањем иоле коректно апстракцији се узвисити. То је пак оно доба, у коме смо га до сада у парлог запуштали*), доба од 13 —16. године. А за доказ да је тако, посмотримо га сад физиолошки : телом развијен, духом свеж. Сам осећа да се јако променио, ни она му се игра не допада с којом до сад весело провађаше слободне часе, већ бира све такове, к-оје ће га к'о зрелијег маниФестовати. Део свет му није ништа, себе сматра за центрум; себи живи, себи ласка; те му прво и јесте, да се момчењу ода, јер га телесни живот будућношћу свагда превлађује. Душевно пак чује ли, види ли што, прима са критиком, а туђу критику такође суду свога индивидуума подвргава. Фантазија му истина сталнија, али врло бујна, те усљед тога прелази преко свега у брзом лету к'о лептир са цвета на цвет; ништа му тешко, ништа немогуће није, па ипак — усљед бујне крви и живот духа — - сталног правца не може да има. Због тога, опрезно будимо му баш сад у помоћи. Према бујном животу одржимо му душу у равнотежи. Подајмо му — објективном науком — материјала, начина, да може сталан правац стећи, како би себи и својима од користи био. Држимо га у шкрипу заптом на срце а. настављајмо утицајем на разум. Убеђењем начинимо га побожним, да скрушеним срцем пада молитвом пред олтар божји, да сузом саучешћа погледа на ближњега, да с усхићењем говори о свему што је српско, да је готов жртве принети за дом и краља — познавајући потребу и услове опстанка заједнице — а да рационално, пун потребног знања дела у корист своју а тиме и заједнице; речју, да је свестан себе и свега што се око њега збива. Да то пак све тако буде, морамо рачунати са самим учеником, градивом и начином наставе а не мање и са временом које на расположењу имамо. Ученика не сматрајмо као прост ре$лекс наш, већ ко индивидуум који само калауза треба. Према развитку *) Јер оно нешто, што ми до оад радиомо и није друго до вапарложење. 0 томе ое уверих, вмајуки за време овоје праксе преко 3 год. пофторну школу. Много мука мучих невнајући како, шта и када да предузмем кад ништ одређеног немам. Колико ме савеот гриваше гледајући како ми ученици на очиглед и оно мало внања, и мој мучни труд у ваборав бацају, запарложују.