Школски лист

— 29 —

Стара сриска држава не иозпаје поделу црквене и световпе власти. Нема ту опе гадне борбе, која имајући само циљ пред очима не бпра средстава, као што су у римској цркви рекли „ цчљ оаеттав < средства. и Моћ цркве иочива на љубави и оданости како народа тако п владара, који се надметаху у побожносги, у дизању манастира, тада скоро јединих расадника просвеге, а доцније у несрећна времепа скоро јединих уточишта народног живота — и скоро сви примивши монашки чин на себе бише уврштепи у свеце. Народ не уме лепше наградпти своје велике синове, него уврштењем у свеце. На тај начин је историја српске цркве и државе у многом истоветна. И Орбија цвета и наиредује, она одољева и спољпим и унутрашљим непријатељима, она иривлачи на себе пажњу чнтаве Европе — и сви јој признају улогу водиље на Балканском полуострову. * * * Али посред цветања, које пајлепше плодове обећава, наилази на народ српски навала Т> рака — Заман су јуначке борбе, узалуд проливена крв Турци побеђују и са победом том пада стара српска држава, нестаје самосталности народне. После периоде славе, долази периода беде, патње и понижења Али као што историја у онште не зна, да се даје умље за безумље ; да се културно јаче племе претонило у некултурно, и ако је овоме морало за време и нодлећи и одрећи се можда своје самосталности, тако и срнски народ није могао сасвим изгубити свој духовни живот народни. За то су се бринули сномени славних огаца; за то су се бринули народни невачи гуслари ; за то се бринула у првом реду света вера иравославна, која никада није дала, да се угаси живот народни ; у манастирима, чуварима вере и живота народног одржава се дух заједнице народне, јер ту се састају Срби нз свију крајева; и што ое у Босни и Херцеговини народ истурчио, узрок је — по мишлењу једног великог историка (Ранке-а) — то, што у крајевима тим не беше толико манастира, који би чували сгаре успомене. И тако разумемо, што је поред све литпштеностн увек било људи, који се не хтедоше иоклонити пред угњетачима народним, него изабраше гору зелену за стан свој и борише се за права свога народа То су хајдуци -- ти иоследњи, пдеални браниоци српске независности, племенити заштитпици свију угњетених. Тако разумемо, што су се и самом бечком ћесару свидели Срби као згодни савезници п он их позива на оружје противу заједпичког нонријатеља, радо их види као грађанс државе своје ; и Срби прелазе овамо, да по цену крви своје нађу овде другу домовину ; домовнну, у којој ће моћи и даље живети својим народним животом, који се огледа нарочито у слободном исноведању православне вере и слободној употреби свога језика. Под том погодбом дошли смо овамо и тога нита смо св одрекли, нити Кемо се одреКи! * * * Борба за опсганак народни није нрестала ни по нреселењу у ове крајеве; с почетка се наставила борба против старог прогпвника али када је сила турска, бар за онај део народа, који се у ове крајеве нреселио, престала бити онасна, видесмо се угрожени и у вери од латинства и од уније а у Ердељу и од калвинизма; свуда пак од несретне Феудалне системе коју је тек 1848. у иролеће добри краљ Фердинанд укпиуо.