Шумадинка

209

дине

никако га nie ни бнло. — Магла е наичешће вла-

Д а

, а у ЛгобовЈи, кроЗЂ 17 дана, у Деспотовици кроЗЋ 8 ^ Y Чачну крозг. 4 дана, у другимг. ићстима или никако иИИ само no еданг. данљ. (Продужиће се.)

ES j т «» ss ss C j д žl н si e. , ' f J% (Продужено) Срце и душа Волднина потрешена е тимг. поавомг., као некимљ волшебнимг. ударомг.. Наивише удоволбство и naKateiuhn 6 олћ колебали су наизменце нКне прси. Безг. мицанн. и иао занета у безпредћлномг. усхићент сматраше она красногг. бегунца, и за кратко време осети, да iofi све с ле малаксаше. Зачуђено притрчи м.1ади странацг. кг. нбоизи и привати е, да не падне на землго. Она дође кг. себи подг. пламенитимг. полгобцима нћговимг., и сладка туга и неописано чувство занело е нћну душу, кадг. е младогг. странца сасвимЋ изблиза у очи погледала; но исто е тако и странацг. 6t. r o у неописаномг. усхићенго, кадгз е днвну дћвоику у нар)'чк> дра«ао, и кадг. е oceTio силно куцанћ нћнога срца. Пламенито нКговооко потражило е нКно око; во она е очи склопила; она е мислила, да ч отишла у небесне предћле: „О Богови," шапташе она полако: „даите садг> да умремг., у живота могљ наислађемг. тренутку!" „Немои тако говорити, предивна дћвоико!", одговорн странацЂ, кои е ове полако произнешене рћчи разумћо. „богови бмли бм свирћпи, не према теби, него према лгодима, кадљ бм твого молбу услишали. Ти ваиа да живишђ , прекрасно створенћ, да усрећавашг, и само срећно да будешг.; ерг. коме е срећа у део пала, да у тво iofl околини пребмва, таи мора шштј . на землви назирати мнлине раиске. Па и н, кои самг. пре едногг. часа тштг., бмо погруженг. у суморнои туги и очаинго, а благодаримг> небу, што ми е послало ужасни данг. несреће, кои ме е збацш сг. врлетне висине мое славе; ерг. безг. тога никадг. као бћдни бћгунацг> небм заблудт у ову планинску долину, и никадљ тебе небм видјо, анђелско и предивно створенћ!" Тада отвори Волана свое пламенито око и погледи младића сг. таковимг. изразомЋ, кои е задирао удублвину нћгове душе. „Немои благосилати случаи. бћдни странче, кои те е овамо довео," рекне она нћму гласомг., изг. когг. се доволбно могао увидити болг>, и тежка борба између немиле дужности и пламените лгобави, ,,axi>, кадг> бм ти знао" Она сама пресече свои говорг.. ерг. она се уплашила, да е већг> сувише прекорачила свое опредћленћ; и Да му се eeht сувише издала и исказала. Младићљ е "io рђаво разумео. Онг. е мислт. да нбоизи нћгово присуство доноси опасностБ или срамоту и бруку; ерг. онг> се сећао речи, ков му е она изговорила, кадг> н) е замоо за конзкб и склониште. Зато ncnie онг. брзо напиСг> ! ^Ј КОИ ^ ° На ^ онеиа ' П РУ ЖИ '°и свого руку и рекне: огомг>, прекрасна дћвоико, и Фала ти на твоме подаркЈ. ^те нећу никадг>. ахг>! никадг. заборавити! Ма у ћ ° е И к Р аи света да ме однесе олуина мое бћде — твои ми дивии ликг> вавекг. трептити предг. очима, и мисли ое довека 6 б1ти у овои долнни! Сећаи се и тбх по -

некадг, бћдногг. бћгунца. и благослови! —

буди срећна! Нека те небо

Тронута Волана nie више могла противстати гласу лгобави и сажалћна. Знагоћи, да е несрећни оваи бћгунацБ пропао, ако у руке педне служителБима светога храма, и да га она онда неможе више избавити, зауставлнла е полазећегг. нћжномг. силомг. и рекла му е: „Остани овде, красни младнћу; ти ћешг> извћстно пропасти, ако изг, ове куће изађешг.. Тм си единствено подг> мојомг. заштитомт. безбћданг.. Непр1ителг.и кое ти непознаешг>, и кое тм никадг. увред1 - о ниси, мог *ре на сваки твои коракг>. да те улове у мрежама извћстне смрти! Тм се дивишг. н сматрашг. ме сб двоумлћнћмБ, тражећи, да ти разаснимБ ове неасне, страшне рћчи. О, немои ништа више зактевати, да ти кажемг>; мои е взикб везанБ. ати не смемг> казати Но вћруи ми, повћри се мени, —а ћу те избавити.' „Ко си ти, високо и таинствено створенћ ?" рекне странацг.. „Ти ме као некомБ чаробномг. силомг. за околину tboio прикивашБ, да те морамг. безусловно и слепо слушати. О, каа;и ми ко си ти, преобдарени анђеле." Волдна обазре се у силномг. узбуђенго на страну и сузе iofi лотекоше низг. разжарено лице. „Ахг. н се не смемБ ни нћму повћрити," говораше она у себи, ако нисамБ рада да уништимг. оваи приатни санг., кои ме тако усрећава. Да зна оваи младићг, , ко самБ н и каквомЋ самБ се позиву посветила, — онћ би ужаснутг. изб мое околине похитао, и онда бм се разкинула лепа свеза, коиит. е нћнЈна лгобавг. наша срца неодолимомг> силомг. обавила. — Не, наипре ra морамг> а сасвимг. и сб нераздвоинимб ружичнимг. оковима за мене привезати, npie него што ћу му таину мого одкрити; онг, мора бмти мои, безусловно мои, тако, да ra ни небо ни адг. одг. мене одтргнути неможе, — и онда текг. смеђу му дигнути завћсу сг. очиго. И окренувши се опетг> младићу, рекне му: „Мени е име Волана. н самБ дћвоика усамлћна, безг> отцц и маике, и живимг. подг. заштитомг. планинаца овога предћла. Немои ме ништа више пнтати нити далћ што изтраживати, ако ниси радг>, да се на те срдимг>; ако самБ Tti иоле мила, ти ми се морашг. повћрнти;аћу те овде прикрити, докг> опасностБ прође. Можда ћу за седамг. дана бмти у станго, да ти могу савршену слободу дати" „Не, никадг. тм то нећешг. моћи учинити," одговори странацг. сб изразомг> наивеђе туге и чезнћ, „а ћу довека твои заточеникг> бмтн; ерг. Tti си мов срце оковала привлачном!> силомг. неодолиме лгобави!" Волнна се насмене и мане му рукомг>, да за нБОмг. пође. Она ra одведе у едну другу собицу, у кого е само крозг> еданг. прозорчићг. сб решеткомг. улаз10 воздухг> и светлостБ. Овде му она намћсти постелго, и послужи ra руинимг. виномг.. „Буди овде слободанг., као у TBoioH собственои кући," рекне му она, пруживши му чашу, у мени ћешг> за цћло наћи благогг> тавничара." „Да ми е никадг> неизићи изг> ове тавнице," одговори младићг., или, да ми е барг> свакадг> у нго повратити се, догодг. ме твое пламенито око у нбоизи осеннва; ерг> сладко е овакво сужанство!"