Њива

190. страна,

ЊИВА

XVIII. год.

Он је жив. Већ другппут ивлази служавка удове госпође саватнпковице на улицу, да види, долази лп писмоноша. Тако наређује госпођа. — Мама је јако незтрпељива — рећи ће зет јој Милан, женп својој Анп; — не може да дочека писмоношу! У то ево п служавке са писмом. Госпођа саветнпковица достојанственошћу једне старе матроне наместп наочаре и узе загледати ппсмо, а у том часу јој 8адрхташе руке. Пасмо, што га у рукама пма, беше оно псто, што га је она недавно послала мезимцу <’воме, сину Радовану, који се на бојном пољу налазп још сд почзтка рата овог. Обртала га је, загдедала га је, док се у један мах онесвешћена не аавалп у наедољачу а писмо јој испаде пз руку. — Мама, слаткз мама, гата би с тобом? цпкну кћп јој Ана п обгрдп онесвешћену матер своју, док зет Мидан подигне ппсмо са пода. Загледа гд и на н>ем прочита ове кобне речи: «гекгаг— адресат погинуо*. Са сузама у очима, притајаним болом у грудпма прпђе и он мамп и отаде јој љубити руку, на што се ова, као из сна, трже, трљајући мутне очп своје. Поглед јој стаде лутати по соби, као да некога тражи, док јој се не заустави на слпци сина Радована, која је висша испод иконе Спаситељеве. Дуго је посматрала укоченим погледом тај толико јој драги лик, па ће рећи кћери својој: — Одведи ме у моју спаваћу собу. Осдањајући се на кћер своју, дође тешком муком до' своје спаваће собе и ушав у њу спуоти се на канабе, замолив Ану, да ју до сутра остћви саму. Кад би сутра дан, за јутра закуца кћи јој Ана на врати собе материне и чу тнхи глас: слободно! — Како си спаввла, слатка мама ? — Ја еам, кћери моја, пребдвла ову ову ноћ, ока на око метнула висам, ра8мишљајући о страшној веоти, тто ју јуче прочатах на писму оном и — Ано, срце мп моје казује, да је мој Радован жив, он није погинуо, он ће доћи мајци својој! — Али, мама . . . — Не говорп ми ншпта! Радован је жив, то ми каже материнско срце моје!

За то је време зет јој Милан шегао пред кућом, кад му приђе жена Ана и рече, шта говори мама. — Ја ћу с њоме говорити — рече н уђе у 1 ућу. — Мама, како се ооећате? — запита је њежно Милан. — Сасвим добро! — одговорп она. — Па и после оне јучерање кобне веоти, зар ? ! ... — Оно је лаж, мој је син жив, мој Радован долази, срце ми то моје каже! — и слатко се насмеја. — Али, мама . .. — Не ћу да чујем ништа више, ја верујем и сдушам само оно, што ми срце моје говори! Ви верујте оном, шго је на омоту писма написано, ја му не верујем! Мој је Радован жпв и мајка га чека! Оотави ме саму ! Милан изађе из ообе и жена му хита у сусрет са речнма: — Шга је о мамом? — Не допада ми се мамино понашање', као да је посде оне страшне јучерање вести у некој душавној помућености! — Боже, слатки Боже, свмо још и то треба да нас постигне! — плачно завапи Ана. Данп су пролазилп, а о Радовану нпштд псблаже да се чује. Кад ал’ једног дана дође послужитељ општински, да уручи госпођп савстниковици допис општинског поглаварства, у кома се јавља госпођи, да јој је син Радован пао јуначком смрћу на бојном пољу. — Зар и ту даж да прочитати морам! узвикну госпођв. — Мој је Радован жив, матерпнско ово срце то казује и ја само њему верујем! «Јадна жена!» говорида је околина њена, јер је сваки држао, да је усљед оне кобне вестп померша памећу.

Стара госпођа саветниковица седела је сама у својој соби, удубљена у миоли, а погледајући чао по на врата собна, као да очекује неког. Зимска киша, шибана ветром, ударала је у прозоре те реметила гробну тишину, што вдадаше у соби гоепођаној. На