20. октобар

вима је постала мрска ужа околина Баркенбригеа, та сиво-зелена померанска пустопољина. Нису Могли више да подносе вечито уску путању, која их води поред ограда од бодљикавих жица и на којој је табла са љубазном опоменом: Ко дира жицу биће стрељан,

Жења је пре неколико вечери рекао Буљоском:

— Само да једном дође тај дан, да напустим ову пустињу.

И тај дан је дошао. Рано ујутру, још није честито ни свануло, Ђорђе је дошао Буљооком;

— Жењу одводе из логора.

Мозак је још успаван. Али на мах у потпуности схвата опасност која прети.

— Гестапог — пита Буљооки.

„Зна се само толико да одмах мора да напусти

логор. Требало је прибећи подмићивању да би се'

одвођење одложило за једно пола сата,

— Повереник, инсистира Буљооки, он мора да спречи да неко буде одведен у непознатом циљу. Према Конвенцији...

Али они знају: повереник, пуковник Мехмедовић, је уважени и комотан господин, Јасно је, он ће уложити протест. Али то ће учинити оним својим финим помирљивим осмехом, који каже: „Ви разумете моју ситуацију. Они траже да се заузмем за те необуздане авантуристичке официре..." На то ће официр немачког „Абвера“ учтиво да одговори; „Ми примамо знању ваш протест, господине пуковниче, Нажалост, не можемо да вам удовољимо, јер је наредба дошла са вишег места. Уствари, ради се само о једној малој екскурзији. Умирите у међувремену ваше колеге, Или тај млади човек има разлога да се плаши исхода свог путаг“

Сунце се помља над пешчаним бреговима и његова хладна светлост пробија јутарњу маглу. Врата на баракама отварају се са свих страна, већ сви знају. Жења је у пуној Слеганцији своје отрцане опреме: каишеви преко рамена, еполете, чак и мамузе, које је од некуд добавио. Његова је идеја, да комплетност официрске опреме пружа неку врсту заштите.

Уска рамена мало су му скупљена као да се мрзну, и на овалном лицу, упркос лаком осмеху, огледа се страх.

— Готов је пакет у коме је упаковано све најбоље што се имало од хране, а у ђћонове од ципела увучена су два златника,

— Фино, каже Жења, један мали излет у ово пусто и досадно време, кад само чекамо да дође крај.

Али његов глас има неки трагични звук, у коме се осећа сав страх који улива она звер којој ће сад бити предат на милост и немилост. Онда каже са необичном мирноћом:; .

—- Ако се не вратим, ако се више не видимо, —- његов глас постаје: топлији — ја се у свему слажем. Свв је било како треба.

Да ли је баш тако рекао; Његове последње речи губиле су се у граји поздрава којима су ови млади људи на свој бучан начин покушавали да угуше бол растанка.

Два дана доцније обавестио је војник — од кога су заробљеници за цигарете, чоколаду и злато, добијали информације о збивањима у „Абверу“ — да је Жења у немачкој командатури потписао „Отпусницу из заробљеништва“. То је потпис сопствене смртне пресуде.

По дану се види бескрајна поворка Немаца изгледа да се цео народ дао у бекство пред Црвеном армијом. По ноћи, опет, промичу осамљене сватлости упаљених фењера и издалека се чују, као У сновиђењу, искидани узвици страха, тандркање кола и бука тенкова, који се котрљају. Чује се, такође, потмуло тутњање руске артилерије.

Зимске олује хује померанском пустаром, бараке су покривене стакластим ледом и заробљеници почињу да ложе даске са својих кревета да би се огрејали, Али више него ужарена пећ, насред собе, њих загрева узбудљива, притајена, прећутна нада, Ноћу се чује глас из тмине:

— Црвена армија је у Источној Пруској прешла немачку границу.

— Црвена армија је ослободила Варшаву.

— Црвена армија ушла је у Краков.

Са истока надире Црвена армија, са запада енглеске и америчке трупе. Куд могу Немци, дакле; Немци хоће на Запад. Очекују више милости и ра> зумевања од генерала капиталистичких армија, !ер их рђава савест гони да У паничном страху беже од осветника својих страховитих недела.

Међутим, заробљеницима, бар великој већини, жили одлазак, они снују све могуће планове, како не иде се на запад. И зато, да би што више оду“ да остану, да се сакрију, да беже. А

Све јасније се чује грмљавина топова, Тајне радио вести говоре да се рат већ пренео на наш сектор. Ослобођење заробљеника У Баркенбригеу питање је дана, можда једне ноћи.

Али Немци имају други план. Дошла је наредба за покрет. Горко је марши-

рати у западном правцу, баш сада, кад смо тако близу слободе која долази, са Истока.

„Петорка' се састаје последњи пут. Кад су се групе из Оснабрика и Страсбурга поново сјединиле у Баркенбригеу, „школа“ је опет почела да функцинише скоро у старој форми. Као и раније, већају седећи један поред другог, само на месту Радетовом, кога је одвео Гестапо и о коме се ништа не зна, седио је Веља, кога другови зову „Сеља". Седи ту онако висок, кошчат, лежеран и стално чупка крајеве својих црних бркчића.

и За ПРСАЕНУ сетву наћемо стићи, каже он, Можда ни за жетву. Али до октобра.

— Последњу фазу морамо добро да проучимо, додаје главати Благоје и цигарета залепљена о доњу усну лако подрхтава, што показује да испод мир ног чела грозничаво раде мисли. — Због великог марша који нам претстоји, мораћемо да се разде лимо. .

МУ бида је извршена подела. Свакој 224 додељено је по неколико свесних другова. аједница мора да буде очувана у хаосу који Натан приликом расула фашистичке машине, а коле љиви МОрају имати подршку. Дисциплиновано и > реду стотине. хиљада земљака морају бити враћени ју. по мовину, Многи ће још бити увршћени У

борачке одреде. м аће у Баркенбригеу са „Дугоња" и Влада ост Зар ЕЕА

групом болесника, са онима КОМ УУ 86 у стању да

маршују, или увере Немце да нису Максимић. Та

Њима ће се такоће придружити вбоћана

група ће, вероватно, прва бити осл другом гру= Буљооки ће покушати, са И автиЦА

опм, да _заостане после прве етапе м

Одломак из романа „Довиђења у октобру“

Благоје и Веља маршираће на запад. Њима ће бити најтеже. Не само зато што ће најдуже остати У ропству, јер се удаљују од Црвене армије, чије громке гласове већ чују за собом, него је тежак и задатак који имају. Наиме, треба да покушају да спрече бекство сопствених фашиста, А пре свега, никако не смеју да се одвајају од масе заробљеника и стално да дејствују на њих да се врате У домовину,

Ово је као неки опроштајни састанак — мисли Буљооки, Као последње поглавље у дневнику заробљеништва. Истина, још нико не зна како ће на крају да изгледа његова лична судбина. Јер ће талас потучене фашистичке војске још једном да их понесе са собом у неизвесност и опасност. Да их, можда, избаци негде на обалу — ко зна где,

Буљоски гледа лица својих пријатеља са којиме је провео ове мрачне године, и он зна да му та лица никад неће да избледе из сећања и поред досетине хиљада других, која на улицама буде сретао у свом будућем животу. У часовима клонулости, У тренуцима слабости, лица његових пријатеља оживљаваће у њему и говориће му тим истим присним језиком, а његово делање и његове мисли постаће поново јасне и сређене, као да поново седе упеторо и да су одлучили да тако има да буде.

— Па лепо, каже „Дугоња“ и истеже се, као неко који је дуго седео и сад се спрема да крене. Није више онако погурен и његова иначе опуштена рамена сад су се усправила, а на лепо скројеним уснама игра осмејак,

— Па лепо, — можемо сад да се разиђемо.

(Он то каже са топлином и нажношћу и у његовим речима има чак и неке туге, Као да је ленгер дигнут и бродићи ће се спустити низ реку.

—- Документа су закопана на сигурном месту, каже Веља, као да хоће да тим реалистичким саопштењем отстрани сваку сентименталност.

У тим папирима, сувим речима истина, али ипак врло сређено и прегледно, садржана су сва збивања ових година: догађаји, акције, добра и зла дела.

Некако жустро, немирно, гледајући својим светлим очима на све стране, Влада се нагиње и бели праменови косе, изнад леве слепоочнице, падају по његовом мрком челу. Он каже:

— Школа је завршена. Тек у отаџбини...

Али не довршује мисао, Устаје узнемирен и прилази прозору. :

— Време је да се пакујемо, каже Веља и још упорније чупка своје бркчиће. — Распакивање је У Београду.

При помену Београда, у Буљооком се буде све стрепње и сва надања.

Варош је у октобру ослобођена. Али за њега октобар није само један од дванаест месеци У годишњем току. Октобар није само месец свелог грања, црвених и мрких букви и тепих жутог лишћа простртог по земљи: последњи отсјај сунца, и као неки туробан опроштај од једног уморног света који умире.

Овај октобар је као неки праг, као капија новог света. Прелазиш преко прага, улазиш кроз капију. Остављаш за собом мрак, Додуше, нови живот је још увек пун бура. Горе јече и њ: гранате

круне шумно се нишу. А мрко-црвени тепих покрива земљу као пламен,

Овај октобар улива снагу и уздање. Сокови дрвећа прибирају се у стаблима, спремни да се

одупру мразу зиме, која ће доћи. Тада земља неће бити покривена тепихом и мека, већ тврда м затворена. По грању дрвећа већ видиш пупољке нове године, мркозелене, тек што су избили — сигуран знак новог будућег живота.

Октобар буди сећања на минуле _ силовите ерупције од којих се свет потресао и које као каква громогласна музика одјекују кроз снове његове младости. У октобру су са једног дела земље збрисани лаж, израбљивање и угњетавање човека. Та. реч му је звучала у брујању звона са Кремља. у гласу Лењина, у тврдим, као у челику искованим реченицама Стаљина,

И октобар је за њега реч Партије, Титова реч, реч која је пробудила народне масе, која је брзе потоке партизана слила у широку реку народне армије и која је руководила кораке по свим б6огазама планина, шума и градова. Октобар, то је ослобођена земља, то је сећање на мртве и на живе, на дете, на жену, на мајку

Ото БИХАЉИ-МЕРИН

4 лушали су борбу из подрума; по тутњу % осећало се како наваљују партизани и Руси, па се одједном све ућути, и чини се ту су, в после као да је неко тај талас одбацио. Док трешти и урла сва су лица радосна, ведра, а кад настане тишина све покрије ужас, јер не може више да се чека. ко крене из.подрума мало више горе чује метке како зује, звижд кроз тишину.

(одломак из приповетке)

губљени крсте се сваки час, моле, плачу и ударају се рукама у груди:

— Боже, спаси нас, спаси нас... Помози, Боже, да наши што пре дођу, сачувај нас...

Дуго је трајао ужас, а Мате и Крле били су срећни и мирни, погледали су се често и намигивали један другоме. Вања није ништа знао, а није се нимало узнемиравао. Напољу се смењивала грмљавина и тишина, тренуци су постајали вечност.

Већ три дана Вања ћути и с времена на време показује Крлу како му је тешко. Изумро осмех на

Крле сазнаде од Мате како су Немци вршили претрес биоскопа Јадран истога дана када је он дошао Причали су неки да Немци траже руског војника који је побегао из запаљеног тенка, И Мате се чудио како су луди и будале, а кад му Коле поверио све, зинуо Мате, никако да се прибере, После загрлио Вању, па га љубио и плакао,

Сви су гледали с чућењем шта ради Мате, а

неки су говорили да су му попустили живци, јер.

нико није могао да замисли да оволика људескара

може да плаче,

После подне упадоше у подрум Немци у зеленим униформама, било их је петоро. Крле се уплашио да их не легитимишу, јер Вања није имао легитимацију. Али Немци нису ништа тражили, само је један од ЊИХ говорио претећи. Они што су знали немачки, објаснили су да Немац каже како је неко пуцао на њихове војнике, па ако се то још једном деси, одвојиће и стрељаће само жене и децу. Кад су то сви разумели настаде кукњава У подруму, а Немци вичу, прете, наређују да се ћути, па онда исти онај Немац мирно саопштава како је побегао један руски војник и да се вероватно негде крије. Позивају грађане да га пријаве, а ако то не учине биће стрељани сви из оне куће у којој га пронађу. кој

Сви онемеше од ужаса, па загледају један другога, не верујући „ни сами себи. А Крле срећан, смирио се, јер нико не зна ко је Вања осим њега и Мате. Жене кукају како ће их Немци све стрељати, и као вихор ова вест захвати цео подрум. Најхрабрији су били бледи, унезверени, а остали из-

његовом лицу и руменило, појавио се умор и неко жутило. Али Вања пронашао друштво, једну малу двогодишњу девојчицу која му је причала приче или га хватала за руку и викала;

— Мима шета,

Обилазе цео подрум, а кад девојчица није ту, Вања је уз Крла и као да је дете умиљавао се, осмехује и бојажљив је. А Крле бди над њим и види како га Вања стално прати погледом, и воли све више Вању, а стрепи за њега због Немаца. Али, сигуран је, нико не зна за Вању осим њега и Мате, а нико није могао да помисли да је руски војник ту са њима. Два пута је премро Крле кад су у подрум опет ушли Немци, али они нису ништа тражили, већ изгледа да су дошли само зато да потсете да су још ту.

Увече, кад легну да спавају на даскама, прво је Крле, па Вања и онда Мате. Вања увек пребаци руку преко Крла као да му је отац, а Крле срећан као дете, Цео подрум је говорио о умиљатом и глувонемом младићу, некако се наметнуо и сви су морали да га запазе, иако су сви имали много својих сопствених брига.

Треће вечери водила се дуга борба, чуло се недалеко урлање и осећао ужасан дах који мори, руши,Сви су чекали да се сврши, Одједном завладала је тишина, потпуна тишина, нису пиштали ни меци. И кад су легли Вања, Крле и Мате одмах су заспали тешким сном,

Карбитска лампа чкиљи, гаси се: сви спавају, нема ко да обнови воду. Одједном чује се неки туђ глас, речи оштре, претње, па се претвара у вику.

неко се буди и слуша. Чује сасвим лепо руске речи,

псовке и проклетства Немаца. Ко то говори. "Зав

гледају, траже и, виде Вању. Крле спава дубоким сном, Мате исто тако, а Вања виче, урла: и прети. неком. Вања није нем, говори у сну руски.

Кад се Крле тргао, било му је све јасно. Вања је још спавао и борио се у сну са Немцима, Над њима неколико људи, а тамо даље сви седе и гледају у њих: нико ништа не говори, нико чак и не плаче, али Крле им види лица и очи, све покрио неми ужас. Сви знају да је Вања руски војник кога су Немци тражили, и да су Немци рекли да ће све стрељати где нађу руског војника, ако га сами не пријаве. Обузе Крла ужас да не ода неко Вању, па шану Мати који се већ дигао да стане на врата и да никога не пушта напоље, Вању је вукао за руке, ноге, главу дрмусао га и најзад пробудио. Хтео је да Вања не зна ништа, а све очи биле су упрте у њих и Крле је осећао страх. ужас: срце му се стезало, смањивало као зрно проса, па се после ширило, ширило и било велико као цео Београд. Али стално нешто ледено у њему, а око њега нека празнина.

Вања сањиво гледа, тражи погледом Мату, а Мате нема. А Крле види како их гледају све очи, на њима су стално, и Крле се боји: наићи ће Немци, неко ће га одати. МИ сва му постаје споредно, само Вању да сачува. Вања је слобода, Вања је сад оно што Крле највише воли, Вања је све, —

Људи шапућу тихо, нечујно: види Крле како прилазе један другоме, сагну главе и говоре, па онда климају главама. Штрецну Крла: издају. Па скочи као луд и потрча до Мате уз степенице. Мате стоји никога нема; напољу мрак и језива тишина, ништа се не чује.

— Никога не пуштај, никога, — цепти Крле од ужаса да не одају Вању.

— Не бој се, — уверава га басом Мате, миран и сигуран, — Нико не може да прође крај мене,

Крле гледа у мрак, ништа не види, и осећа како ово све траје вечност и никад неће да се сврши. Мате миран, а Крле дахће, дрхти, грчи се.

— Не бој се! — каже му Мате,

— Не бојим се али ме страх за Вању, Мој жи“ вот није ништа, али његов, — и Крле застаде, нешто му стегло грло,

— Док сам ја овде неће нико изићи ни ући, — каже Мате мирно и сигурно,

Крле стоји још неко време, па силази доле. Издалека чује кукњаву и што је ближе она бива све јаче и језивија, При светлости карбитске лим“ пе у разним крајевима неколико жена пригушено Кука, лупа се У груди, чупа косе а људи, жена и деца око њих, труде се да их смире, молв их, преклињу. Поред зида гомила људи и жена у неком окамењеном ужасу седе и гледају у Вању, који лежи наслоњен на лакат, игра се сламком, и ништа не види. Крлу се срце смањило, постало зрнб песка. Гледа га Вања, очи му праве и осмех у њима, а Крле седа полако, бојажљиво крај њега, страх га, Стрељаће Вању ако га ухвате. А куда сад могу да беже из овог гроба. Боље да су остали да тавану, могли су да се крију по крововима, да се увуку У димњак. Вања се осмехује Крлу својим плавим очима, а Крле би се заплакао, :

Опет поче тутњава као да долази из самв зе- _

мљине утробе; тресе се земља, угиба, а зидови др“ хте. И све је јаче, па на махове чује се сасвим блиЗуУ узвик, као да земља лаје, урла. 3 Крле оживе, срце му се рашири, испуни гру“ ди, па обухвати све, То су наши, наши, Нападају, Сад ће да се пробију сигурно. Ослободиће Вању, ослободиће све, И више се Крле не боји, јуби гове Мати који гледа како у ноћи крешу муње час меле, ситне, час велике, Тутњи ноћ а ништа се не види (наставак на осмој страни)

одан ви == рез Јн

ди је