20. октобар

(Наставак са четврте стране)

Ф “

' завршеном послу, разићи ће се, носећи драгоцена искуства, стручно знање и радну дисциплину, да је уложе у даље подизање наше земље.

Стотине зидара, тесара, столара, саобраћајаца, поштара, стотине младих људи вичних свим пословима који подижу и унапређују, разићи ће се са овог омладинског универзитета, обогаћени и свешћу за заједницу, за колективан рад, за несебично залагање.

Ту, ето, израстају радници и руководства. Читаво неимарско поколење стаса на том простору некада водоплавне земље.

' Поносни што могу да удруже свој рад са радом омладине, грађани и жене Београда, бригадири својих посебних радних бригада, користе на овом градилишту своје слободно време.

= -

Сутра... Насупрот зеленој, терасастој калемегданској падини, стајаће Нови Београд. Дрворедима оперважене простране алеје, снажни блокови савезних установа, зграда Централног комитета Комунистичке партије Југославије, станбене зграде, хотели...

"У овакве млаке вечери ранога лета, кад Београд трепери у сјају сијалица, пун мириса цветалих липа, и Нови ће Београд буктати у светлости, везан мостовима са старим делом града.

Ослоњен на ограду калемегданске терасе, одМарајући се после дневног рада, многи данашњи омладинац, гледајући призор на другој обали, моћи ће да каже:

— У пролеће, друге године Плана, радио сам на планирању терена...

Хиљаде грађана Београда поносиће се могућ. ношћу да понове то исто.

Јулија ЛУЧЕВ

ЗАНИМА

о великим градовима Европе постоје чу-

(Наставак са четврте стране)

вени музеји, са познатим _ уметничким збиркама. Карактеристично је да је мало од тих музеја смештено у зграде нарочито зидане за музејске просторије. Обично су поједине веће куће преправљане и преуређиване за смештај музелћских предмета. Е И у: нашој земљи су музеји смештани без начитог плана и зато просторије наших музеја нису могле у потпуности да испуне све услове, које изискује смештај једног музеја. Јер, да би посетиоци музеја могли да осете уметничку вредност изложених дела, да у њима уживају, потребни су неопходни услови. Важно је да сваки од изложених предмета буде тако постављен. да користи све ефекте светлости. На тај се начин истиче његова уметничка вредност. 41оред тога, потребно је да предмети имају прретора да не буду збијени један уз други, како би посетиоци

могли несметано да их разгледају. Једна од важних ствари је и питање магацина

ештај предмета потребних музеју. Код нас

а сав ти предмети смештени у подруме, тако да су били изложени квару.

· Имајући све то у вид

а треба пружити народу

метничким образовањем, ииких галерија слика, ретседништво владе

је ]ј Таш-мајСрбије је решило да се у Београду, на Ја. пблитне музејска четврт Београда. пер У великом парку, пуном зеленила, подићи се пет музејских зграда. У Једно ата музеј лерија слика, У ДР 1 Мала среди свековне уметности, У та зрно музеј, а четвртој историски : МЕ вале. биће смештене канцеларије управе

" музеја. Централна

у и руководећи се тиме што више првлике за путем музеја ми умет-

зграда ће захватити пренаУлА око

2000 а остале од квадратних метара, ;

квадратних метара свака. Све заједно, оне ће

ј архитектонску целину. први а архитектонском изгледу,

Ове зграде, по свом __ објект који ће" треба да буду ЈЕ не имати Уметнички ка-

по свом спољњем

рактер. Унутрашње

просторије биће уређене тако да задовоље све потребе које

се појављују У

музеолошком раду. Оне ће музејским радници же пружити широке могућности развоја рада, да“ У ка да се посвете. својој струци са

ти им потстре с још више љубави, ] свој рад, У ње јакни, своји девеним свим нотре . а | : Расписан је конкурс за идејне арт п пројекти ке већ раде. 5: конкурс су лаши најбољи стручњаци. а аи радови за подизању музејске потвЕт пир“ чеће још ове године. Већ у другој годин . р шења нашега Плана отпочеће изградња та с жних и великих објеката. На Таш-мајдану, на ме су некада Римљани сахрањивали своје Мт са чије се узвишице дизао дим при ПР љНЕ Љу тела Саве Немањића, где је некада био Кар ; ђорђев главни стан, где су приређиване коњск трке и где су се одржавали вашари уз дреку "кловнова подићиће се велелепне зграде окруже не зеленилом и цвећем. Оне ће бити још један епоменик више изградње социјализма код нас и сведочиће о томе како народи Југославије иду ригантскам — корацима ка. бољем а културџијем

ст више уношења себе у просторијама, снаб-

1 Фва музејска четврт, чије ће зграде на том по-

~ омладинац и омладинка, баш вато ће посебни паз,

ври оно ита =

Зофја Налковска:

еј

та да вам најпре испричам; — зауставља се на часак, — Не знам ни сама.

Проседа је, скоро лепа, пу6 | начка и мека. Веомаје изнурена.

реживела ђе такве ствари какве не би нико веровао. Ни она сама не би веровала кад не би била сигурна да је све то истина.

Није [о] ни до чега; једино жели мало предусретљивости, Да би људи били према њој мало пријазнији, јер је много тога преживела и јер је Мати која је изгубила двоје деце. Не зна још поуздано да ли су мртви. Али већ поодавно не зна шта је с њима. Син се досад! није вратио из ропства. А другови његови кеђи су се вратили, кажу да га нису видели. А ћерка..,

То је још много тежа ствар, због чега јој се сузама заливају пријатне, сиве, велике очи... О мужу такоће ништа не зна. Последњи пут су га људи видели у логору у Прушкову. А то је био већ постарији човек. Постарији, иако је од ње млађи за три године,

— Шта да вам најпре испричам, — понавља, затварајући очи од заморености. У Равенсбрику су нас. разуме се, мучили. На женама су обављали екоперименте, отвара“ ли ране... ИМ то су чинили њихови лекари, интелигенција. Али тамо смо били кратко време, семо три седмице. Одгнде су нас одвезли у други логор, у фабрику муниције.

— И ћерку такође. Дакако. Свуда сам била заједно с њом. Заједно су нас ухапсили. Тек на повратку смо се раздвојиле на путу. Задржали су њу и још неколико девојака. Можда их је било око десет.

Говори пригушеним гласом мноштво речи — брзих, ситних које лако и тужно теку. Пуча су јој уста кћери. Била је добра, лепа, способна. Учила је децу, припадала је организацији. И син такође. _Бојали су се увек кад би се касно увече враћао кући, давно после полицилог часа. Бацио би каменчић на прозор, па би му спустили уже, и тако се пењао кроз прозор, да настојник зграде не би сазнао. Премирала је од страха да то најзад ко не спази, да ко не изда.

И њега су ухватили, али не заједно с њима. Ухватили су га за време устанка. Последњу дописну карту написао је породици у јануару. О мајци и сестри је знао да су већ одавно у Немачкој.

—- Пре логора били смо два месеца у Павјаку (варшавској тамници), Шта су све тамо изводили,

РРА АИ ОИ А ЈИ ИВА И А ИО ТО АШ ИЕ

годном терену, бити уоквирене зеленилом паркова, коренито ће се разликовати од свих мувеја прошлости, који су редовно били слични касарнама, бирократски прашњави, хладни н неприступачни. Данас су музеји својина народа и све ће се учинити да они буду што приступачнији, да служе у правом смислу и пуним обимом значајној намени: подизању културног нивоа наших најширих народних маса, увођењу у поимање уметности, евоцирању праве историје н приказивању свега оног што је карактеристично за вековну борбу наших народа за права радног човека.

Баш зато што са тим имањем нашег народа треба да се упозна сваки наш човек, свака жена,

„20 ОКТОБАР“

Запуштена падина и пећина =— све ће добити нов вид

виљони за сваку врсту музејску омогућити да изложене ствари буду приступачне, да њихово разгледање не замара, већ да подиже и бодра на нова стварања. Џ

У погледу зеленила, неопходног нашем граду, парк музејске четврти, биће везан, линијама дрвореда за скверове и паркове околине и значиће, и са те стране, још један прилог освежењу Београда. Е:

Наши музеји имају данас једну нову, посебну линију: приступачност сваком нашем грађанину, сваком човеку из унутрашњости, са села. Због. тога ће се за групне посете увек моћи да добије водич кров музејске просторије, који ће популарно тумачити изложена дела и предмете, Стога треба поздравити ову одлуку као још

ан начин да се култура приближи народу,

ма а

какве су злочине чинили над људима! Изјекције, узимање крви за војнике, па тек онда вешање и стрељање. Никада нису стрељали здравог човека, него би га пре тога прописно намучили"

__ Мене нису тако много мучили, само су ме

много тукли, — рекла је најзад. И опет се просуше њезине пригушене, брзе, ситне речи.

—- Страшно су ме тукли да им кажем ко је к нама долазио, шта су тамо код нас радили. Тукли су ме гуменом палицом... Кад сам покрила лице рукама, тукли су ме палицом по рукама ево, још се ту види, Кад нешто радим, то ме још

" боли.

Показивала је руке с отеклинама, меке, ситне руке, пропале од тешког рада.

—- Силно сам се бојала да ћу нешто признати кад би ме исувише јако болело. Али сам била одлучила, била сам упорна, па нисам ништа признала. |

Уздахнула је с олакшањем ми поверљиво до-

дала: — А они су се код нас учили, а уместо пушака

имали су штапове. Мој син их је учио. +

| тежак посао, стално у диму и врућини, Ако нека

РИМА,

(77 у

| | Зиму је било страшно тешко издржати“ %

Стресла се. Меким, изнакаженим рукама, превукла је по очима и рекла:

— А сада ћу вам причати о животу у фабрици,

муниције. Тамо смо радиле сваки дан по дванаест

лит ииић

“

птини

ПИ

ан ииин

понииининнииниеми

пива евивемиивиаа иоле илити

сати поред машина. Спавале смо у логору, Тај нови логор називао се Бунциг или тако некако, Одатле је било преко две врсте до фабрике. Бу- _ дили су нас у три сата ујутру, није било светла, у _ мраку смо намештале кревете, пиле смо каву без шећера и брзо јеле .хлеб. Од четири до пола шест био је апел (прозивка) на дворишту. Зима, ниша или снег — свеједно. Затим смо ишле пола сата до фабрике, тако да стигнемо до шест сати. Ручак су нам давали у фабрици, Била је то чорба од сушеног лишћа или тако нечег, не умем да вам кажем, сушена репа или нешто слично. Ујутру и увече црна кава без шећера, а уз то сто грама хле- _ ба. за читав дан. Најпре су давали сто педесет грама, а касније само сто — ево, то је био оволики комадић. Због тога смо биле стално гладне. Глад је била страшна. у

— Углавном смо правиле гранате за топове, авионе и противавионску артилерију. Био је то

од нас не би израдила своју одређену количину, биле смо кажњаване.

— Каког Ето, у ТОМ логору били су бункећм —- одвојени, удаљени, веома хладни, скоро сасвим у земљи, као подруми. Ако би чека од нас лоше наместила кревет или рђаво опрала лончић од каве — морала је У бункер, Или је морала стајати дванаест сати на мразу или киши. Гестаповке су пролазиле. стражариле и смејале нам се што мрзнемо. Ако бисмо се сабиле у гомилу једна уз другу да би нам било топлије — онда би мас тукле или за казну терале у бункер. Зато смо морале стајати на мразу далеко једна од друге. Хаљине смо имале летње — не наше, не. Наше су нам одузели. Било је и пругастих, + било је и обиччих, с рукавима до лаката, с ] голим ногама. На леђима смо имале укосо | пришивен крст. ј ј

За то време двапут су ми ошишали ко- 6 су до коже и тако сам морала ићи на мраз. Ништа нисмо смеле ставити на главу, јер су одмах тукли. Имале смо дрвене нануле. Ноге су нам биле модре као да их је неко 60-

јом офарбао.

И путем и после у фабрици код машина сла-

бије жене су све умирале. Лешеве су став-

љали у бункере. У те исте бункере затварали су за сваку и најмању кривицу, нису давали јести, вису допуштали да се чиме покријемо, читаву ноћ смо биле на голој земљи. Тек ујутру рано пуштали “ су мас на апел, з после овога опет у бункер, без икаквог јела. .

Застала је, замислила се. Опет је дошло нешто што јој је било тешко изрећи. | ј

— Ипак смо нешто [еле, — рекла је тихо. Једном је једна мицала устима. Друга је имала окрвављеме нокте. Молим вас, то је било страшно кажњиво! Па ипак су оне тамо ноћу јеле месо са тиш лешева...

Заћутала је на дуже време. Премишљала је као да би хтела још штогод додати. Али није 'мо- [ гла. Стресла се. л

— Есесовке су биле задовољне кад смо умирале, — наставила је сигурнијим гласом, као да је савладала искушење. — Кад су жене умирале на апелу и падале за земљу, есесовке нису веровале, смејале су се, ударале их ногама, мислећи да се претварају.

— Чим би се нека пааболела, опет су говориле да се претвара. Бацале би је у бункер да тамо поред лешева умре. Мушкарци су имали још горе бункере, под земљом. Морали су на оном мразу стајати до колена у води.

Седела је непомично, смишљајући што би рекла, Одједном је оживела. |

ји Још ћу вам нешто занимљиво испричати. Кад су нас тада повели из Павјака, дали су нам у по векну хлеба па смо ~ марвеним вагонима пошле у Равенобрик. По стотину су нас утовјарили у вагоне, стајале смо сасвим једна уз другу. Ни воде, ни могућности да изиђемо, све тако стојећи, нисмо могле ни сести онако- сабијене. Тако смо св возиле седам дана. На некој станици оставили су нас на споредном колосеку, Воз је стајао три сата.

Тада смо све стале завијати нељудским гласови1 ма да нам даду воде. Возили су нас по жези у затвореним вагонима, биле смо мокре од зноја, цр- : не по лицу од прашине, одело на нама је смрде-

о, ноге су нам угрезле у изметине. Стале смо —

онда завијати као звери.

Тада је дошао немачки официр из другог во- 4 за који је возио рањенике и наредио да се отворм вагон. Али, нас су спроводили Власовци, који су _ рекли да се то не може, да се ту возе бандити, Та- | да је он позвао друге официре, јер је био радознао да види шта је у вагону, Отворили су вагон, и тада нас је видео. Ц

— Кад нас је видео, исколачио је очи, руке и

нас престрашио! Тек после неког времена запитао је да ли која од нас говори немачки или француски. Јавиле су се многе од нас. Тада је наредио. да нам донесу воде и да нас пусте да обавимо по-

требе. Одмах је наредио да се отворе и мушки вагони. Али тамо је било још горе. Нас, жена, било је само хиљаду пет стотина, а 'за мушкарце су рекли да их има четири хиљаде. У сваком вагону : било их је по тридесет до четрдесет угушених,

Умирила се Ииспричавши то најзанимљивије. | Замореним гласом, тихо је завршила своје _причање: '— Тада су нас поново запломбирали и до Равенсбрика нико нас чије отварао. Ниједна се није угушила, али је неколико њих полудело. Јесу ли касније оздравиле! Не. Нису оздравиле. Одмах су их првог дана у Равенсбрику стрељали. 4

— Чим су полуделе, бациле су се на нас, гризле су наси гребле. Једна од њих, која у Павјаку, ни уз највеће муке, није ништа признала, сада је из свег гласа викала имена људи, именовала места где су закопани сандуци с оружјем — све; —

је све што се Могла сетити. Бојале смо се да ће- _ мо због ње све страдати. Али они то више нису слушали, чего су их све редом стрељали. а Растужила се. “, ; . му

( = Бојим се да нисам упамтила њихова имена. Јер тамо је било жена од вредчости, заслу- жних. Можда их сада траже њихове породице, као што ја тражим своју децу. А ја не могу да сесетим ко су оне биле. А СЕ — Замислите! Замислите! Чак се и Немац по- | плашио кад нас је видео! Какво онда чудо, да оне нису могле издржати! Еј ~ ту (Из књиге Медаљони,1945) (Превео с пољског јез. Г) | ти