20. октобар

СТРАНА 4

не ајреаа

„120 ОКТОБАР“

Са тераса калемегданске падине отвара се шигеок поглед на џиновско радилиште Новог Београда

о простору дивље шикаре на левој оба-

ли Саве, уз само њено ушће, Први светски рат, оставио је кратере од граната. У њима је густо бујала барска трава и хватала се зелена жабокречина. Сваког пролећа, а често и с јесени, река је плавила цео простор. Из блатне воде, тромих жутих таласа, необично су стршале ретке врбове круне. Њиховим дугим, потопљеним гранама играле су се речне матице.

За ниске воде, језичак несигурног тла оштро је засецао у само ушће. На њему: подизана каменом, сива и усамљена, стајала је мала, некад аустриска, царинска стражара.

Страни брод-багер допремљен је рекама и морима да наспе овај простор. Уз једнолики звук мотора, што се простирао над водом, он је црпао песак са дна и, избацујући га кроз широке цеви, сличног муљу, месецима и годинама таложио слојеве, подижући ниво терена.

Обала је озидана, потом, и ова! простор на левој страни Саве узмакао је тако пролетњим и јесењим надоласцима воде.

На, временом створеном хумусу, поврх пешчаног слоја, никао је коров.

Сајмишни павиљони подизани су брзим темпом. „Силе осовине“, у чије је мреже, захваљујући рачуници властодржаца, био уплетен читав наш обавезан увоз и принудан извоз, излагале су, под маркама капиталистичких фирми и „светских кућа“, на сајму „заосталог балканског“ центра своје „запањујуће“ техничке производе.

На основу изложених узорака склапани су крупни трговачки послови, ван интереса, ван потреба и учешћа радног човека, а уз провизије из којих су ницале куће за ренту у центру и китњасте виле на, зеленилом обраслој, периферији града. ;

Окупатор је празне сајмишне просторије испунио Јеврејима и другим политичким затвореницима, „кривцима“ из читаве земље.

Јутра оштре зиме, која је 1942 године била удружена са окрутним режимом нациста, болестима и изгладњавањем, осветљавала су поражавајуће призоре „уметрених“ лешева сајмишних сужања, спремних за масовне раке.

Велики број јеврејских жена и деце провео је ту сурове растанке са животом, на домак притиснутог града, у тренуцима када је немогуће било помоћи.

На опустеле павиљоне, потом, америчка бомбардовања сручила су свој разорни терет. Касније, окупатор, бежећи из ослобођеног града, прешао је овим тереном, да као последњу јарост према слободарском Београду, у коме се увек осећао несигурно, пошаље са Бежанијске Косе гранате својих далекометних топова, које су „штормовици“ ускоро ућутали.

» ,

Данас. На измаку је пролеће друге године Петолетке. Залазимо у плодно, радно лето.

Јутро. Сунце трепери кроз дрворед пристаништа и читав пејсаж прелива жуто-магличастом светлошћу, пуном искрица. Шкрипе дизалице у покрету. Бродић за Земун оставља за собом зракаст траг. тучане боје. Звук заваривања, ударци

ВИ И тен – –

чекића по металу, клопарање чекрка... На најближем шлепу грлато кукуриче петао, надимајући бронзане груди. Пред кабином, на столици, седи плавокоса девојчица, једе хлеб са машћу, клатећи ногама...

Она полази за мојим погледом и упирући прстом на другу обалу, говори, пуних уста:

— Омладинци... И ја ћу да будем омладинка...

Омладина... Ништа није драже у читавој нашој земљи. Слободна, поносна блиском историјом, свесла значаја Титове ере, у којој се развија. Сигурна у испуњењу задатака, истрајна на повереном послу... Са озбиљношћу првобораца у раду, са жестином младости у такмичењу, ома гради Нови Београд.

А Нови Београд од њих ствара људе. Дурашне, праве, непоколебљиве. Праве људе социјализма. Ово џиновско радилиште, што на сунцу ранога лета трепери, пуно покрета, узвика и брзих речи, удружује хиљаде радних снага на наџвећем делу прве Петолетке. А све те хиљаде по

ПАВИЈА

| Музејска четврт

факултета, на којој ускоро почиње зидање музејске зграде, доминира целим Београдом.

овоме

вобитно име.

ће се у току претстојећих редова још наћи.

Наша омладина са песмом и осмехом изг будућност социјализма

ад буду готове музејске зграде чије зи-

дање почиње ове године и кад се око њих уреди велики парк, Таш-мајдан са својом околином постате, поред Калемегдана и Града, наплепши део Београда са ове стране Саве и Дунава, заузимаће изванрадан положај на територији Београда и његове околине. Узвишица између Поштанске штедионице и Пргвнога

По мишљењу Јована Цвијића београдски гребен био је некада, пре много хиљада година, полуострво на великом Панонском Језеру које је покривало целу прекодунавску и прекосавску равницу. Прилиом повлачења воде тога Језера, обала му је неко време ишла поред Таш-мајдача и тада је вода усекла садашњи ташмајдански обронак.

Врло рано, можда још за Римљана, а можда још и раније, на овом обронку почело је вађење камена за зидање Београда, отуда и његово данашње име које на тураком језику значи камени мај. дањ Нажалост, оскудни подаци из историје Београда не дају нам никаква обавештења о раду у адскоме каменолому чија је прошлост свакако врло интересантна, Не знамо му чак ни пр-

Лево и десно од друма, који је из Београда водио за Костолац м који је ишао правцем садашњет Булевара Црвене армије, Римљани су сахрањивали своје мртве. Услед тоганатерену будуће музејске четврти нађено је до сада више римских гробова и надгробних споменика. Вероватно је да

биле одржале само две до три старе зграде. Отприлике на ономе месту одакле сад полази аутобус за Дедиње био је неки стари турски хан, а на месту где је кафана Балкан штрчале су рушевине

од напуштене двоспратне турске куће. На узвишици где је сад Народна скупштина дизала се велика и полусрушена Батал-џамија, по чијем су се крњем минарету легле вране, Рушевине су биле пуне сметлишта, а свуда около пружало се пространо турско гробље. Даље око каљавога друма беопрадски Турци имали су своје њиве и винограде.

Испод самога каменолома налазило се бедно селанце Палилула са неколико турских чардака и већим бројем српских кућица подземљуша.

Приликом многобројних опсада Београда Ташмајдан је служио као војно склониште, док је узвишица изнад њега обично била осматрачница или главни стан.

За време борби око Београда од 1804 до 1806 српски устаници употребљавали су Таш-мајден за своје заседе. Матеја Ненадовић прича у својим мемоарима како је једне ноћи, у мају 1806, његов стриц Јаков Ненадовић са 300 ваљевских коњаника био поставио заседу у Таш-мајдану и ту сачекао да Турци из вароши пођу ка Мокром Лугу по траву за своје коње. Кад су Турци прешли Таш-мајдан, Јаков удари на њих с леђа и велики број побије. Том приликом заробио је два везирова имраора (коњушара ји запленио једна кола и два коња.

Приликом напада устаника на Београд, У јесен 1806, на Таш-мајдану је био Карађорђев Главми стан. Ту је 30 новембра под његовим шатором У“ мро Васа Чарапић, који је био тешко рањен код Стамбол-капије приликом јуриша на варош. У 30ру тога дана.

Таш-мајдан им сва његова околина остали су и

рађује земљу и подиже себе, корачајући

сигурно у светлу

АВНЕ: 2:18 АААЛАЛАША ЛИВНА емавомиммвилиовивилинвннимипввливниавиввнвволванваипивииввавивонивсвпилилав винима пили

куће држао знатну количину барута. Услед) тога пожар је изазвао велики страх у чаршији, али је срећом угушен пре него што је ватра захватила барут. Чим је за то дознао кнез Милош поручи „Суду нахије и вароши београдске“ да суд „не редбу учини и запозеди да се нико у вароши бе“ оградској не усуди барута у већем количеству до“ жати и да изабере код Батал-џамије безопасно ме“ сто једно где ћа у повећем количеству _ држате барут они, који право на то имају, а у чаршији љ допусти само на неколико места фишеке прода“ вети и то у толико малом количаству да У догз ћају пожара не могу на приметну штету бити.“

После ове Милошева наредбе отпочело је зи дање низа дућанчића иза Батал-џамије, дуж Ца риградскога друма, према Таш-мајдану, далеко од сваког варошког насеља. У тим дућанчићима чуван је барут и од њега су прављени фишеци за онда“ шње пушке. Фишегџиски дућани ређали су се од садашњега угла Поштанске штедионице па до ме“ ста где је сазидан Правни факултет. Каснија се У тим дућанима почела продавати и друга роба. Не: ки од тих дућана још постоје. До Првог светског рата у њима су држали своје радње београдски Јевреји телали (старинари). Тако је постала Фи шегџиска чаршија или краће Фишеклија која се времечом развила у данашњи Булевар Црвене ар. мије.

До 1836 годиџе Београђани су сахрањивани на гробљу испод варошког шанца, онде где су с Космајска им Бранкова улица и где онда није било кућа.

Те године гробље је раскопано и на његовом месту просечене су садашње улице, а сахрањива ње је отпочело око Маркове цркве на Таш-мајде ву. На ташмајданском гробљу, које је касније не

завно Старим гробљем, сахрањени су били многи знаменити Срби, поред осталих: Тома Вучић-Пеон“ шић, Стојан Симић, Илија Коларац. Ђура Даничић, Јосиф Панчић и други. Убрзо, међутим, и то гро' бље нашло се у вароши па је основано. садашње гробље, а ово крај Маркове цркве напуштено |“ Све до после Првога светског рата по њему је 28" стао коров и бацано је ђубре. Затим је раскопено али је терен остао пуста утрина.

Почетком шездесетих година прошлога 86%% Приликом приређивања првих коњских трка м Бео“ граду, начињено је тркалиште које је једним с89. јим делом заузимало и простор намењен будуће музејској четврти. (Оно се протезало од ограде ' Старога гробља дуж Смедеревског друма до ме. ста где је сада Вуков споменик. Због тога је 78 крај назван Тркалиштем-

То је укратко историја Таш-мајдана и њ најближе околине. Изванредни положај који он 38 узима искоришћаван је досад на разне начине: као каменолом и Као ратно склониште, као гробље" као зборно место за велике народне свечаност“ Најчешће и најдуже, међутим. овај део Београло који је бесумње један од најлепших по своме о ложају, био је пуста утрина обрасла коровом и г9 кривена сметлиштима.

Сад први пут врх врачарског брежуљк Таш-мајдана постаје оно што по своме поло заслужује да буде. Кад се кроз неколико година заврше свих пет модерних музејских зграда У ди велики парк око њих Београд ће заиста И једну од најлепших музејских четврти које пост

Мих. С. ПЕТРОВИЋ

2 |

после ослобођења Србије још доста дуго у онаквом стању у каквом су и раније били, Знатне про“ мене настале су тек после 1830 године.

Те године, 30 новембра, о годишњици улаза српских устаника у Београд, одржана је на терену нашег будућег музеја једна велика историска свечаност којој је присуствовала за оно време огромна маса народа из свих српских крајева. Ту је пред кнезом Милошем, београдским пашом, нарочитим султановим изаслаником и народом свечано прочитан хатишериф којим је Србији призната самоуправа. Тада су Београђани први пут видели српске унифосмисане војнике и први пут чули српску банду (војну музику), која је свирала маршеве по српским народним песмама. Вођници су имали зелене копоране са црвеним оковратницима, плаве чакшире са црвеним _ширитима им капе налик на фесове са сунцобранима.

Када је кнез Милош 1834 почео зидање нових државних зграда дуж улице која сад носи његово име, наредио је био да се поруши село Савамала, на савској падини, и да се Савамалци преселе у Палилулу. Савамалци су у то време на садашњем Хајдук Вељковом венцу, који је онда био далеко ван вароши, сваке године славили Марков-дан. Ту су усред поља биле некакве рушевине за које се веровало да су остаци неке старе цркве Светога Марка. Да би утешио пресељене Савамалце, Ми“ лош им 1834 године сазида на Таш-мајдану цркви“ цу Светога Марка која је порушена када је лочело зидање садашње велике цркве. Новац за зида“ ње узео је из заоставштине београдског трговца Лазара Нанче из Катранице у Македонији који је био умро без наследника,

С Исте године догодио се био пожар у вароши у кући неког Симе Ковачевића који је у- дућану- те

„ По казивањима. неких старих писаца, Синан паша спалио је 1595 тело Саве Немањића на брежуљку изнад каменолома, а по другима нешто ниже, на Месту где је била стара црква Светог Марка. Тврдило се да су после тога Срби то место оградили м да је ограда стајала до зустрискотурскога рата 1717 године, а по другима до густриско-турскога рата 1788 године. О овоме спаљивању у току с деветнаестога века па и касније мтого се расправљало. Доказивало се и да је спаљивање извршено: на другом месту или да до њега уопште није дошло. На крају ништа позитивно није утврђено, аем, можда, чињенице да је Синанпаша 1594 или /1595 негде код Београда спалио неке мошти за које су Срби касније веровали да су биле Савине. __

„У аустриским плановима Београда из осамнаестога века Таш-мајдан је обележен немачки као Беетпргисћ, Западчо од каменолома Аустријанци су између 1717 и 1739 имали своју пољску болницу у некој великој згради која је касније сасвим порушена. Још мало више на Запад била су им подигнута стална вешала.

У Београду, који старији људи још памте, о Таш-мајдану су се причале разне тајанствене приче. Тако се, на пример, тврдило да се из Ташмајдана латумом (подземним _ ходником) _ може продрети у Горњи Град.

У време Првог устанка Таш-мајдан је био далеко изван вароши, чије су се последње куће на“ лазиле онде где су сад Инвестициона банка и ресторан Загреб. Варош је била опасана шанцем од Саве до Дунава, Из ње се излазило кроз камену Стамбол-капију, на месту где је сад Народно позориште на Тргу Републике, Одатле, па даље през „8. фа Врачару, пружала се утрина на којој су. се још

егове

а изнзд жају

мати оје“

— Некодико -тулљаја свеже воде назастанњу, у раду,

(Наставак на петој страни) |

ЕВЕ ЕРЕННЕ. ННВ ЛАПИМЛБИР БЈАЛА РАНАМА ИЛАРИОНА ава