20. октобар

1":

ПРУ ти 7

Ми 2, ДОНИ 2 Када су електрични _ трамваји заменили коњске, 2 ~, жући руку,

НОВИНАРИ ЕРЕ РРА

, !

меду мљ мом плу ли и

мће

„“ Умри тад ер таи са глнринвинећ Ман неижњи

И прошлости ПеогРоћа

очетак прошлога века. Рано јутро.

Иза брегова између Дунава и Вра-

чара подигло се сунце, На западу

Београд, а пред Београдом мочвар, н то мочвар на истом градском гребену, само је усред тога брега бара. Ловци са псима излазе из града и у чизмама газе жуто блато иловаче почињући свој лов већ ту на Терази. јама. :

Јер Теразије су почетком прошлог века биле тусто поље, ничија земља ила, боље рећи, земља дивљачи и ловаца.

Теразије се звала ова мочвар пред Београдом зато што је ту био древни водомер, резервоар где се, према томе, како се вода прелива преко ивица, мери она, као на неким теразијама, # одмерава се колико ће се дати којој београдској чесми.

Кнез Милош је затекао такве Теразије. Желео је да прошири Београд, расматрао не пре дузимајући још ништа како да се бара затрпа, али иза овога мочварнога земљишта желео је већ да подигне нова предграђа. Стари Београђани никако нису хтели да напуштају најистуренији део свога брега поред Калемегдана, оне обронке према Сави н Дунаву.

Милош је наредио зато да се колари и ковачи иселе из града и да населе околину Те-

зија, да своје куће и радионице сазидају на једноме путу који се данас зове Дечанска улипа. Нико није хтео да иде. По Милошевој наредби устабаша коларскога и ковачкога заната добио је због тога двадесет и пет батина и тек тада су ове занатлије, чији је занат био псувише бучан, пристале да се иселе у тако далек крај. Због опасности од експлозије наређено је и свима пушкарима, који су се тада звали Туфегџије и продавали не само пушке иего и фи« шеке с барутом, да се населе са својим кућа. ма ин радионицама такође изван града. За њих је ђен део Смедревског друма, даћалс онај део Булевара Шрвене армије који се протеже од аутобуског предузећа _„Ласта", па до Правног _ факултета. Зато се тај клија.

Београд се тако полеко штрио. На Тергттјама бика је још оне трушеонбером, авио пе пи су да се дижу куће.

Крајем прошлог века Теразије мају сасвим други изглед. Оне постају главни трг града. Бара због ње трг има јајаст облик,

затрпана, али 54 су тако куће зидане. васке, сада су ва неким деловима трга скоро,

још иије бтло станица него су путнипи злуставђали кола ди. штап миљи кишобран.

2 2

са оном насутом земљом изједначиле свој кров, тако да је човек могао, руком да дохвати њихову ћерамиду.

Направимо једну малу шетњу, према _ причањима старих Београђана, преко тих Теразија од пре педесет година.

Пођимо десном страном рачунајући од Славије према Калемегдану. Теразије настају онде где трг почиње да се шиђи. Ту је већ била подигнута лепа зграда у ренесаненом стилу у којој је био Теразиски кварт (данас неколико државних установа). Затим се низале разне трговачке радње све до угла. Преко улице, на ономе месту где је сада биоскоп „Београд“ нала. зила се кафана „Шишко“. Ова кафана зидана је на спрат. Кућа на спрат већ је много значила у Београду. Кафана „Шишко“ била је ли. бералска кафана. Као и у осталим кафанама читале су се ту новине, које су висиле на шта. пу, и „бистрила“ се политика. ср

До самога „ишка" имао је радњу први београдски кобасичар Фридо Томашек. Рођен у Славонији, у једној чешкој насеобини, одрастао у Шапцу, у Чешкој је учио занат. Дотле у Београду није било других месарских прерађевина сем оних које се праве на нашем селу. „Урошева пивница", наредна зграда, била је свратиште људи из Србије који долазе на једно. дневни боравак, и ту су их сачекивали обично гдвокати који су имали у тадашњој Александровој улици „своје канцеларије. За кафанским столом писале су се жалбе, тужбе, молбе, логоварало се о миту, комо треба дати и колико, сми шљале подвале, налазили лажни сведоци. Неколико дућанчића затим па долазимо пред „Тако

во". У то доба „Таково“ — пивница је на гласу,

в поред тога давала је ручкове п вечере. До „Такова“ хотел „Париз“. Ова кафана и хотел била је прави штаб радикалне партије, Који је радикалац хтео неку протекцију долазио је да на пиву или шприцеру хвата кога „утицајног“; ко је хтео да врбује, овамо је доводио своје жртве; радикалски посланици из унутрашњости ту су отседали. „Касина“ је била позната са своје чистоће и учтивости, Ђока Богдановић, који је држао ову кафану м хотел увек је У жакету са цветом, и устајао је кад год би ушао неки гост. Ниједног пијаног није примао. Држао је момка на вратима из ходника, а с улипе се није могло улазити, и томе момку је 61-

" ла дужност да спречи улазак таквим нежеље-

вим гостима. Ту је кућа Пашићева, такозвано Пашићево ћоше. јер веле да је Пашић куповао

# само куће на углу. 7 ·

крај звао Фише- % ' Скопљанска а данас

Прелазимо преко ушићева. На углу се на-

% лазтла стакларска радња „,Зунана", чији су #3-

лови били права изложба кристала, мајолчке, порцелана. Дућати затим, па онда Пантелићева посластичарница. (Пантелић је био аустриски поданик пи ма да Србин није прелазно ни-

+ како у српско поданство, а зарађивао је лепе па» ре. За време анексионе кризе 1908 године не-

'

Старе зграде ионако |

колико демонстраната попело се један дру-

' томе на рамена # скинули његову

+ пита

1 нотни АРАТА ИРА НБА РАНИ Ева

лице која се тада звала

фарму е

ећ дато шисмо тивиш прилике да пута јемо возом из Жилине за Врутке, већ одавно нисмо с прозора воза посматрали ммпозантне остатне замка Стречна на једној страни реке Ваха, и на другој страни Стари трад, који би нам само пројурио испред очију, пре Нето би се воз усекао у стрму падину Кошариска и изгубио у црном тунелу. Већ одавно нас воз није носио преко бистре воде реке Ваха, која се преплиће међу високим, кудравим брдима, опкољавајући их м у оштрим окукама ударајући о њихове бокове. па иако је вода Ваха чистија им прозрачнија данас него икада пре, иако она и данас неуморно поскакује и разбија се о пећине, оравски и липтовски сплавари могу мирно да пуше своје земљане луле, Јер Вах је — загађен.

Још половином месепа јула видео сам штету коју је начинио окупатор: мостови, оптерећени локомотивама, лежали су у води; тунели — она два црна ока под челом Кошариска — били су срушени, уништени минама: у њима су биле у себе усечене локомотиве, заваљене камењем. Читав отсек железничке пруге од Жилине па све тамо иза Врутака био је уништен; прагови су били исечени, шине исчупане и искривљене. Уверен сам да би после пораза и отетупања немачке војске многи железничар заплакао гледајући последице фашистичког бешњења. Али за сузе пије било времена. Део пруге који је толико важан за привредни живот Словач-

ке, не треба бплакивати — њега треба што брже

поново изградити! а ; __М тако су се људи бацили на посао. Алп тешко је градити и оправљати кад је човек бтсечен с обе стране, кад нема путева и средстава за превоз материјала, а онај материјал који је био ма лицу места, није био упбтребљив!

У жилини је образован не стручни, него радни одбор. Бравар друг Јанса претседава господи саветкницима, шефовима станица, саобраћајним чиновницима, станичним службеницима, радницима, — сви те они тискају У клупама железничке учионице:

Од старе Скопљанске улице, па све до краја Теразија, бло је узгн сквер, а крај њега низ фијкера.

„Албанија“ је била кафана у којеј су Београђани налазили носаче кад им затреџају. Око кафане све сам носачки самар до самара, а „нутра ниско да се висок човек сагне, димљиво, с пауцима и паучином, Данас је на том месту облакодер „Албаниаја".

Идемо сада другом страном Теразија. Враћамо се према Славији. На углу Сремске улице била је једна жута кућа на спрат. Затим ситне радње, па трговачка кафана „Златни крст", гдесу тртовин из унутрашњости, када дођу по робу у Београд, узчмали собе за спавање. Бурегџиница „ Авала", блиски сусед, пекла је најчувенији бурек. Она је као нека врста. експрес-ресторана. Ту радници кад полазе на рад узимају бурек да поједу смогу или завијен понесу. Месио се највише бурек од јаја. Неку врсту студентске мензе претстављала је суседна гостионица _„Албанез". Ручавали су ту и вечеравали учитељци, гимнависти, велнкошколци. Ручак са хлебом коштао је грош, исто толико ин вечера. Јео се већином пасуљ и купус. „Златна славина" била је као неки књижевно-новинарски клуб. 'Долазили су ту Нушић, Радоје Домановић, Мило рад Митровић, Миле Павловић, Никола Николић преводилац, који је преводио за кафанским столом, а било је правило да му нико не прилази чим ом пише, Овде је и Милорад Митровић написао. своју песму „Била једном ружа једна...“ Догодило се то овако;

Једне вечери, неубичајено за то време, једна жена, убрађена црном марамом, продавала је цвеће идући од стола до стола, .

— Умрла ми је кћи, говорила је ома, па про.

дајем цвеће кз њене баште да је сахраним..

Милорад Митровић разговарао је, питали су.

и други несрећну мајку. Њена кћи се волела с једним младићем из богаташке куће. Родитељи му нису дали да се жени без мираза. Јуче се он оженио другом, а она пресвисла или се отровала,

Мазжжа је отишла, Митровићев сто поговорио нешто о томе, па прешао на друте теме, а пе. сник на кутији од цигарета написао своје чувене стиховг. :

Овај. књижевни клуб, у који су навраћали и жашт писци из унутрашњости, кад год дођу У Београд, имао је своју књигу која се, Ко зна зашто звала .Симзерла". То је била књита бе. лих листова у коју су гости и домаћини уносили стихове, вапажаје, епиграме, а било је и карикатура. Књита није сачувана. Идући даље, нашла (бисмо се пред књижаром „Рајковић и Ћуковић", која је после књижаре Возаревића

зала се Теразиска чесма

на почетку и на крају прошлог века

и Велимира Валожића трећа по старости у Бео. граду. На углу је као и сада „Балкан“, али не овај, разуме се, Него једноспратни па ипак-хо. тел који је могао да прима угледне странце.

Између _Балкана" и данашње „Москве“ ди. која је већ одавна измештена у Топчидер, ма да њу стари Београ.ђани и у Топчидеру називају Теразиском.

На углу преко. пута била је опет зграда на спрат и у њој кафана мр Е дућани затим, па Викторовићева апотека. Мало даље, отприлике где је сада „Атина“, у тадашњој кафани „Два тигра", писао је често Ђура Јакшић када зими није имао дрва код куће, па није могао да се згреје. Зна се да је ту написао своју причу о Миханлу Илићу, јунаку са Јавора. Крсмановићева кућа је тада једна од најлепших не само на Теразијама него ин у Београду. Министарство просвете завршавало је Теразије.

Крајем века, преко Теразија ишао је коњски трамвај који је саобраћао између Калемегдава н Славије. Било је веома удобно возити се трамвајем, баш исто онако као што је неудобно било возити се колима, јер је калдрма била страховита. Стари песник Јован Илић имао је обичај да често седне на тај трамвај, па да се воза неколико пута горе доле. Са Теразија је полазио И коњски трамвај за Гробље.

= '

Главни трг Београда Теразије окупљао ће

тако још прошлога века разле струје тадашње политике, био скуп и књижевника н Нови.

"нара, давао гостопримство и гостима из вем-

ље и гостима из иностранства, ту су се хранили и ђапи.

Али Теразије су имале и своје бурне дане. Године 1908. дан 32 дапом ишле су демонстрације преко тога, а прве гранате које су пале на, Београд 1912 године погодиле су Теразије. Када су. после Првога светског рата, Београђани водили борбу против унутрашње тираније, вису једанпут изношени митраљези на Теразије нити једанпут извођена војска да сузбија вољу народа, која је била несаломљива. Историског дана 27 марта одјекивале су Теразије одушевљеним поклицима. И у Другом светском рату Теразије су рушене бомбама, а гнусни окупатор претворио је теразиске канделабре у вешала, која нису изазвала страх него само гнушање и огорчење и вољу за отпор.

Мочварно ловиште пуким случајем због јелне баре проширило се у трг. Данас се на овим Теразијама подижу четири велике заграде. И

још пре завршетка Петогодишњег плана, добиће Теразије свој нови лепи облик савременога трга једног великог града.

Ж. ВУКАДИНОВИЋ

опис т

ја Стара „Албанија“

Код Стречна, на Реци Ваху, фашисти су; отстпајућњ порушили мосто“ ве, тунеле, пругу, тако да је прекинута веза између Западне н Источне Словачке.

— Другови, — ословмо мх је но свом обичају; потом се тргао м брзо додао: — јер сада смо сви друтови У овом послу... Молим извештај о томе штта је урађено на том м том сектору. . •

Људи устају у клупама, кратко мзвештавају; успеси се смењују с пропустима у раду.

— Какот Надзорник пруге није могао да стутне! Није послао материјалт Је ли то нека препрека; по сваку цену треба пронаћи начин... .

По сваку цену!.. тако говори друг Јанса, претседник радног одбора, основаног у Жилини одмах 29 априла 1845; прву седницу одбор је одржао уз грмљавину топова ми паљбу митраљеза немачке војске у повлачењу. х

Хтео био да испевам јуначку песму о омима који су из рушевина и развалина пруге, мостова м тунела умели да у топлом одушевљењу створе оно штто сам видео јуче! Осећао сам да је то слабо, недовољно, да је.то фраза да кажем; — Другови, прекосутра опет затутњити први воз, рећи им то тој прузи која се опет сија као две змије на чистом шљунку, рећи им то на том мосту преко којег ће прекосутра опет затутњити први воз, рећи им то

у

у црном тунелу, где ће се поново купити дим локомотива које вуку утаљ и привремене дрвене кућице за пострадалу Источну Словачку!

Ах, какве фразе, какве јуначке песме! Да ли би они имали времена да их слушају! Зар то не би било бедно, бледо према делу радника предузећа који су пошли ва рад, па, изнад свега, према оним добровољним радним бригадама које су из свих жилинских и врутачких предузећа поврвеле овамо као мрави! Чему ће прославни говори и песме онима који су уместо свакидашњег посла и права на одмор, позвани од своје Компартије, од народних одбора, од Савеза словачких жена, руководства скаута, дошли овамо да раде забадава!

Бе славим никога, никога похвално не тапшпем по рамену — а још мање певам јуначку песму! Стидим се помало и жао ми је што нисам могао да будем заједно с вама на том лепом послу, који је био тежак, а ипак освежавајући, који је био дуг и напоран, па ипак не ропски, јер у себи има нешто ново — високо послање, дубок морал, радостан призвук. Стидим се помало и жао ми је што заједно с вама нисам преживљавао ту славну борбу и што сам јуче гледао само вас и слушао само о вама.

) ки

Меноте си чуо мо млето слушао о зона. | __Кк___чуо м мното видео — но зшак нм најбоља уобразиља не шоже нпакнадети стварност. Видим вас како уз фабрику целулозе градите скелу преко Баха да 6исте могли превести прагове за варински део пруге, који је с сбе стране био отсечен, а било је потребно две хиљаде прагова! Кад су превезени пратови, није било клинова; онда сте узели оне искривљене, покварене, па сте их чекићима изравнавалм — и исправили 60.000 комада! За кратко време = велик број! Кад сам јуче видео мост преко Варинке (на којем су стезали последње шарафе на дрвеним стубовима), онај масиван блок широких носа» ча, које је тамошња радна бритада најпримитивнијим начином (тј. помоћу клинова и потпорња) из“ вукла из воде, у току свега једне недеље дана, кад сам све то видео, разумео сам израз самопоуздања и скромне гордости на лицу инжењера и надзорника пруге, израз дубоко урастао у радостан осмех победника радника. Заједнички су се бринули, заједнички се борили — без иједне конзерве, без додатка масти или дувана. Потпуно сами.

Ону страшну, тужну слику мостова код Стречна, срушених и полеглих у Ваху, мостова на којима су лежале преврнуте локомотиве као цркнуте краве — ту слику видео сам још јула месеца. У новинама су тада писали: не може се ништа учинити, треба их минама разбити... А кад смо јуче видели те локомотиве, разваљене и убогаљене, како стоје на споредном колосеку, осећао сам се тако малим и покорним пред тим браварима који су се упорно борили и учинили чудо: челичним су конопцем извукли локомотиве с моста из воде!

— Штета би било да се минирају!.. За месец дана могу већ туда да јуре!

Без патоса, без бусања у груди! Морали смо извући те машине — то је тако речено као да су рекли: морали смо се почешати по леђима,

Јуче је на мосту преко Ваха било већ све готово, само је требало још положити дванаест метара носача. Невоља је била у томе, што су носачи, намењени за мост код Стречна, неким загонетним