20. октобар
ТРЕЋА
Позориште
м
ПРЕМИЈЕРА
Београдско драмског позоришта „УНОСНО МЕСТО“ од А. Н. Островског |
ви ми Београђани с ра-
доштћу смо дочекали „наше
треће — позориште. _Бео~
град који се тако брзо тири простором и множи стаљ новништвом добија нова жаришта просвете и уметности 34 све кеја су жељни знања и одушевљења, Ово треће позореште имало је великих брига и око тога да оствари складан скуп глумеца, да нађе искусне редитеље, сликаре и остале помагаче, да направи оно што се позоришним _ језиком — зове добар ансамбл.
Заједница је већ остварена. Добра и, Као што смо могли вудети, · од претставе до протставе све и боља. Оса још није довољно унграна, а то' се не Може ни очекивати на самоме почетку,
Зато, гледаоци | који _ пису само са Смедеревског Ђерма "или из Маринкове Баре, него и они са Дунава и Саве, који долаве и који ће долазити "овамо До позоришта на Тргу "Саве Ковачевића — могли су са задовољством да срдачним пљеском поздраве ономад но+ ву, много бољу претставу 080та театра. — _Београлско _ драмско позориште напредује им У љубави својих гледалаца. |
Гледали смо „Уносно место“ од А. Н. Островског, _рускога двамског писца, који је живео и радио средином | прошлога, века т који је прозрео и презрео тадашње _ „отмено _ Дру штво“, који је имао и ту храброст да једну своју драму назове: „Сиротиња није грех“. Почео је јуначки свој књижевни рад, поклецнуо затим, али, подлтао опет глову и смело коРакнуо напред бољој будућнести, књижевној и човечанској, пишући снажна и часна дела. Њеегов добри и поштени јунак „Уноснога места“ Жалов ктже у његово име: „Човек може и ла поклецне, али не сме ла падне“.
У његовој комедији не глеодамо ми. само богати. вила Москве - средином“ деветнаестог века. То је чувено Замоскворечје са својим парком Нескучним садом. Ту су се биле згомилале куће _ богатих трговаца и индустријалаца, а међу њих су успели да се Уушетају и мали дворце чиновника, чије плате једва достижу да се скромно живи У Москви, Ли чиновници-корупшионаши _ имају ту и слуге у ливреји, салоне и примања, коње и кочије: своју месечну плату троше за пола дана. Нико их не пита откуда км то и како могу да живе тако, јер „ко у краћи није ухваћен, тај вије ни лопов“. А сви суседи у Замосковју и 'трговни-шпекуленти И _ чиновници корупционаши чувају се добро међу собом на обострану корист. И када гледамо ово Замоскворечје, видимо ми и доскорашњи Београд.
Не само по томе него и по породици у којој матка подиже своје две кћери да ништа не знају сем кокетерије, сем лепог 0" "блачења, скупљег него што њена пензиза допушта. Њих она учи
кварт _
зу који (је умео да сложи и соклада итру ових уметника,
: Евка Микулић имала је захвалву улогу Кукушкине, мајке које удаје две кћери, и она је пленила својом одличном комиком. Јован Јеремић уздржано, без претеривања и карикирања, добро је дао улогу „Наполеона у корупцији“, како у победама тако и у поразу. Његову жену играле су у алтермацећи скоро подједнако успешно Ружа Текић и Азалеа Ђачић, која се враћа позоришту. Милан Тузић са виолинским гласом под сордичом, Миодраг Наужовић, који је умео да буде и улизица и испршени каргориста, Соња Тишански, Бранка Пантелић, Јелена Нешић и други млади дали су драгоцену сарадњу стати:има, рутинираним глумцима, да се за ову претставу може казати да је на висини. Стариђи глумац Бранко Ђорђевић и млађи Десимир Перишић играли су с успехом на смену Акима Акимовича Јусова и код обојице се 'осећало да овај ансамбл же, тежи појединачном пстицању не-
го усклађивању итре, јер је редитељева замисао доследно вођена у свакој подели. У «раткој улози који има само два наврата од два-три минута Милева Бошњаковић (собарица Сојша) доказала је још једном ста-
"ру позоришну истину да нема
малих улога него добрих и рђачих глумаца. Мимлам Живковић и гласом и ходом и: маском изразито је дао улогу старога лакеја. Ови остали много су при
помогли својим друговима на по-
Зори.
Нарочито су причатно изненадили декор и костими, рађени по нацртима Саве Рајковића у позоришним радионицама под руководством мајстора Николе Јеличића, _ Љубомира _ Петровића, Момчила Пабевића и Иличке Кузмић. Мајстор позорнице је био Стеван Матијас, а руководилац осветљења Петар Вељковић: Сви
буди наде, оправдане наде, за даљи напредак нашег најмлађег позоришта. Ж. В.
НЕДЕЉА ПРИРЕДБИ
београдских уметника за пионире
оком протекле недеље пионирима целог Београда, и онима 'најмлађима из основних школа и онима из гимназија, приређена је дивна радост. Наши најбољи драмски уметници и оперски певачи Београдског народног позоришта, давали су за пионире у току читаве недеље забавне и поучне при редбе.
Ове приредбе дате су у окнвиру припрема за смотру културноуметничкот рада пионира Београда, кода ће се одржати у мају. циљ приредби био је да наши пионири виде како уметници изводе поједине тачке, како певају, говоре, играју, да виде постигнућа наших уметника како би сте~
кли мало: мокуства_ за свој. рад---
на културно-уметничком пољу и како би на своју велику смотру културно-уметничког "рада изашли што спремнији, са што боље и брижљивије одабраним програмом. 5
У току недеље приредби београдских уметника за пионире свакога дана присуствовати су пионири _ са територије једног београдскот рејона. Стотине дечака и девојчица долазили су раздрагано на Колгрчев унивеђзитет да виде и чују наше најбоље уметнике. Пред сваки почетак приредбе у великој дворани Коларчевог универзитета '(бру-
_ јали су несташни и нестрпљиви
гласови. Малишани и малишанке чекали су са нестрпљењем да се угасе светла, дигне велика завеса и почне приредба. Са ра-
дошћу су поздрављали пионири оперске певаче Станоја Јанковића, Слободана. Глигоријевиња, Бранка Пивничког, Миру Чангаловић, оперске певачице Аниту Мезетову, Дивну Радић, Зорицу срРилиповић, са дивљењем су посматрали балетске игре које су изводиле Јасмина Пуљо и Момчиловић, Душко Трнинић и Катарина Обрадовић, Бојана перић и Прица, са пажњом и разумевањем слушали су изванредну Уводну реч Раше плаовића, хжоји је веома сликовито и занимљиво причао деци о постанку уметности, са радошћу и несташним весељем поздрављали су пионири „Меду“ и „Мацу“, који су се стално појављивали између тачака, са пажњом су слушали заго-
гонетали.
Уметници су се са своје стране трудили да све тачке програма изведу што боље, да што више заинтересуду и задовоље децу. Готово сви су у томе потпуно успевали, а најбољи доказ био је непрестан и буран аплауз маљих слулцалаца. Тај аплауз и одобравање најмлађих, њихов јасан израз допадања, били су највећа напрада уметницима за уложени труд.
Приредбе овакве врсте веома су корисне за децу, на њима деца збиља могу мното да науче, и требало би и даље чешће путем оваквих притодних приредби одржавати везу између наших најмлађих и наших најбољих уметника. нетке..и, сви у -жору радосно од-
С нешивгт. језикир
екада се мислило да су непријатељи позориште и филм, да су непријатељи радио и дневна штампа. Данас су они сарадници на истоме послу м уметничком и просветном. Они су добри пријатељи.
-на филму играју наши позори-
шни глумци, на радију се читају новине. А није далеко време када новине нису хтеле да објављују програме радио-станица, сма трајући да ће радио убити штампу. Тада су позоришни људи тражили да се сузбије филм, које одводи публику из позоришних дворана, ионако исувише пргзних. данас гледамо ми позоришне глумце на платну заједно са мла дим људима који тек почињу да глуме у филму, а филмски струч њаци сарађују са старим позе ришним стручњацима, почевши од сценарија и режије, па до декора, костима и осветљења.
Ускоро ћемо видети и позор=ште на филму. '
„Документарни филм" снима је дан приказ рада Југословенско» драмског позоришта.
уметничким _ успесима упознају сви, у градовима и у селима, не само ако читају новине и виде слике у њима, него слушајући и гледајући живе глумце и најбоље сцене појединих комада.
У овоме филму, који ће бити дуг око пет стотина метара, што значи да ће трајати око двадесет минута, биће уз кратак спикеров приказ снимљене сцене из три комада које је ове сезоне играло Југословенско драмско позориште: из „Дунда Мароја", „Краља Ђетајнове“ и „Љубе Јароваје“. Сниматељи су Марјан Вајда и ми ша Стојановић, који сУУ исто време спремили и сценарио.
И ових дана, често се у Врачар ском позоришту испред првих редова фотеља и у оне две ложе
' са стране постављају блештави
аза уџшште на
Широм ше-_ ме“"земље моћи ће да се са тим
_ дом. Већ јануара ове
% КА
„дувдо Мароје“ снима се за документарни филм у
рефлектори за снимање филмг=Жамера са својим особљем сни, ма и фотографски и тонски, глумци, обасјани тим мнотобројним вештачким сунцима са свију страна, тлуме одломке својих. од“ личних остварења. МИ тако тај избор биће приступачан целој нашој земљи која ће видети по својим домовима културе, биоско пима, ва белим платнима разапетим по градилиштима и другим радилиштима оно о чему су ови
људи могли само начути и мало.
прочитати.
Успео вокални
СТРАНА 5 7
пат
покушај добро; би било да се као документарни филм уз кратко предавање да што више успелих сцена по.
Буде ли овај успео,
везаних _ препричавањем _— онога што није снимљено. У сваком слу чају, овај почетак да се филм толико зближи с позориштем да филм снима позориште, а позори ште да се користи филмом, не само тога ради да буде приступачније што ширим масама него и да што дуже живи за нова поколења, — тај племенити и лепи покушај треба поздравити.
концерт – хора
културно - уметничког друштва Наподног (фронта чемуна
концерт, који је културно - Уметничко _ друштво Народног фронта Земуна, прегставља још један леп ус“ пех наших културно - умет-
окални одржало
свичких друштава. Овај први фронтовски хор на територији. Београда, потврђује нам
могућност стварања ;мш оваквих фФронтовских хорова и У осталим рејонима _ Београда, а уједно тиме и омасовљавање хорске _ уметности Код нас, међу члановима Народног фронта.
"Септембра месеца, године, почео је хор
прошле са рагодине даје своју прву а затим У марту и другу радио ~ емисију. Овакав вагли успех и успон овога _ фФронтовског _ друштва дошао је кго резултат рада и заузимљивости _ читавог хорског колектива. Налазећи се у сталној вези са репродуктивним уметницима у'Београ-
Народни говор на позорници
само тој науци како ће ухватити и као ће заробити младожењу, да бе он даље брине о њој: његова ће дужност бити да же-
ну обасипа поклонима, макар крао, јер га друкчије она неће волети. Мајка учи своје кћери
да не буду сарадници мужу, него да буду разлог његова непоштења. Описујући тако једну породипу и њихову најближу. околину Островски у овој својој комедији лаје сјајан опис корупције коза је подједнако владала у власти и у породици.
У царској Русији годинама и се смела ипрати
тодинама није 1 Ова његова истинита комедија, ма да је ом у последњем чину,
баш као и Молијер у своме „Тартифу“, учинио извесне уступке. Молизер тамо хапси Тартифа, :ер је тобоже краљ сазнао за његово покварењаштво. Овде Островски, исто тако, у последњем чину прети томе делу корумпира-
| ног друштва да ће бити кажњен, јер је жорупција откривена од власти, Ово је; свакако, један пишчев мали уступак, али толико мали да је тешко могао да умилостиви цензуру.
Пршјатно је било гледати на позорници наше глумце који су дуго година текли искуства у нашим позориштима у упутрашњости и глумце које су дошли такође са прве београдске сцене, а са њима заједно наше најмлађе. ГА још пријатније што смо међу тим младима могли запазити лепе таленте. Нарочита заслуга.
припада „редитељу | Фотеч
ада говоримо о језику, не треба |
сметнути с ума да постоје два К _ језика: писани и говорени. О
писаноме се води првенствена брига у добрим књигама почевши од буквара па до песме и романа, од политичкога чланка до научне књиге, — о говореном језику од основне школе до позоришта. Позориште мора бити највиши домет нашега говореног књижевног језика. |
Док је писаноме књижевном језику обраћана увек велика пажња, док о њему има књига и књига, читавих библиотека, о говореном књижевном језику мало се бринуло изван позоришта. Како стојимо ми с нашим. народним језиком када се њиме говори на говорници, на катедри, на позорници Да ли је доста ако знамо правописна
„правила, па умемо да напишемо, а не
знамо, рецимо, акценте, те због тога погрешно изговарамог Да ли је допуштено да се на позорници, која би морала бити школа говоренога књижевнбг језика, чују две акцентуације: да неко, на пример, изговара реч КУНЕМ са оштрим У, а други у истом комаду позоришном, из исте средине породичне, ту реч казује с благим У и с немаглашеном дужином на ЕТ: Да ди је могућно и то да се на позорници чује и ПОЗОРИШТЕ с кратким нагласком на О и са дугим:
Позориште је одавно наша школа.
па зато, свакога дана све више од њега очекујемо и у том погледу. Одавно се заиста у нашем позори“ шту бринуло за добар говорени језик. разговарали смо о томе с Добрицом
Милутиновићем, прваком наших по-. _ зорнмица. у
Он вели; .
„Имали смо ми старији глумци сре ћу да наши драматурзи увек знају добро језик. Милован Глишић био нам је драматург, тај Милован који је волео језик, добар језик, свој и наш алат, као што ковач воли добар чекић и добар наковањ. Имали смо Јанка Веселиновића. Имали смо драгомира Јанковића, да поменем само оне старе, који су засновали наш позоришни језик. Пазило се не само на акцент нето и на отвореност и затвореност вокала, на тачност изговора консонаната.
На свакој читаћој проби био је с нама и драматурт. Осим тога, био је ту и књижевни одбор. Чланови тога одбора – Стеван Сремац, и Јован Скерлић, м Богдан Поповић, и Душан Ђокић им други, свој су посао вршили пријатељски, као гости, без друге награде сем једне ложе, У којој је био бар понеко од њих да сутрадан каже где је било грешке. Давали су нам стално савете.
Драматург с књижевним одбором бринуо се да дело дође глумцима У
руке исправљено, а то није било ла- ·
ко, јер се репертоар морао с обзиром на мали број публике да брзо мења, да сваких седам - осам дана имамо
премијеру. . За оне који носе главне улоге би-
ло је то најтеже. Зато је неоправдано што се нама старијим глумцима, на пример и Милораду Гавриловићу, пребацивало што не знамо ролу. Није могао првак сваке недеље да ' пола
књике учи напамет, не само наламет |
да учи него да је осети и то осећање пренесе другима. Имали смо и већих тешкоћа. Кад репертоар захтева, морали смо да дамо и по две главне роле за једну недељу дана. Сећам се кад
сам тако за два дана спремио Макси. |
ма Шрнојевића, а за три дана главну
ролу у Шантићевом драмолету „под маглом“. Када се једном разболео Милорад Гавриловић, морао сам да Марка. Антонија у Шекспировом „Цезару“ спремим чак за непуна два дана. тадашњи управник позоришта Никола Петровић није хтео да скида претставе с репертоара. Мретстава је морала да се одигра, пошто-потоље Д
"Биле су то тешке прилике напорнога и брзога рада. Али поред свега, водила се знатна брига о нашем језику. У Београду је преовлађивао ваљев ски говор м акцент. То нам је наследство Милована Глишића и његова последника Јанка Веселиновића, а као пример доброга ваљевскога изговора
био је Ваљевац Милорад Гавриловић.
Сећам се кад је управник позоришта Драгомир Јанковић због једног акцента заустављао генералне пробе. Нервозно је онда палио цигарету Усред гледалишта и викао: „Не говори се тако! Не говори се тако: Као да нисте Срби!..,“
Било нас је из разних крајева. Мо ји родитељи, на пример, дошли су из Срема у Ниш. Отац ми из Руме, мајка из Букова. У основној школи с децом у Нишу научио сам да говорим ни шлиски, мимо своје родитељске куће, али кад сам дошао у кућу која се 30-
ве позориште, већ сам знао доста до |
бро књижевни језик, али не толико колико сам с добрим учитељима натеега језика у театру могао да научим. И 'зато ту велику традицију коју има наше позориште ваља и даље чу“ вати м чувамо је, јер су већ у оно време наставници слали децу да не само гледају него им да слушају позориште, како би научили што бољи, што звучнији, што лепши матерњи
језик наш.“ и ; Бе |
у
%
| ИНннннн
ду, културно “~ уметничко дру штво Народног фронта Земуна пришло је обради хорских композиција по епохама. Прет последњи успели концерат био је посвећен музици ХЈХ века. Друштво припрема сада, за следећи вокални концерат, мадригале ХУГ века. : _ Мешовити хор Народног фронта Земуна броји до сада око педесет чланова, а у најскоријем времену _ прошириће се новим избором певача.
. Свакако да је потребно пот помоћи ово културно - умет“ вичко друштво. и омогућити му боље услове за рад и Укључити га у претстојеће акције културно - уметничких друштава Београда на нашим радилиштима-
Сем хорске секције при дру штву је основана, пре извесног времена, и фолклорна секција која већ ради на изучавању н обради народних ига“ ра, Као трећа, која ће употпунити рад друштва, биће сек“ ција За драмску уметност.
Хор друштва посетиће засада земунска насеља Сугјеску
: и Горњу Варош.
Концерат, који је одржан У прошлу суботу, показао је да друштво располаже, већ сада, са добрим гласовним матери“ јалом. Кроз изведени програм испољили су се изразитост и хармонија хора. Обиље лепих прелаза залазили су се при извођењу Десете и Петнаесте Мокрањчеве „руковети. Са успехом је изведена и Одакова
рапсодија — Песме из Међумурја. Да би публика била ближе
упозната са композиторима и њиховим делима пред сваку тачку програма одржавано је и кратко предавање,
Овакав начин извођења про грама треба да развију и остала културно - уметничка друштва Београла да би широке радне масе била боље упознате са животом и радом композитора и; тим путем, лакше разумеле њихово музичко ства ралаштво. |
АЛИ РЕЧНИК
КУЛАК |.
на рускоме кулак значи песница. Тако се у преносноме значењу некада називао у Русији сеоски богаташ који је као песница стајао „над главама беземљаша, својих надничара, или сиромашних сељака уопште. Сада у нас све више преовлађује народни назив сеоски богаташ, зли не богати сељак. Циљ социјализма је да сви поштени и вредни радници, сељаци и интелектуалци буду богати духовним и материјалним благом. Кулак је, међутим, изузетни сеоски богаташ. усамљен и себимчан, богат на рачун друпих.
поље (а